Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 254

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 6

на хорнзонталној дрти, а испод ове су окрњена слова, од којих се само могу разабратн пошљвдна: — Т8Сг — Ову пару није ту нашао; но ипак бн се могло слутити, да је овдје и некаква римска зграда стајала, као што је и једна у „горичком пољу", те је добро откопана. Осим ових рушевина, још су ту омање гомиле, које се пружају уза страну изнад Царина. Антун Петрушић, као закушшк пута до на брдо више Царина, гдје је тврђава, удари

на неке од тих гомила, те их и раскопа и љима насу пут. Том је приликом нашао више хрбина од земљана посуђа, а радници му извадпше и једну читаву земљану — г варњачу и , гдје је на ручици и рупа за вјешање. Тако је овдје била и преисторпчка насеобина. С тога се нијесам преварио, кад еам рекао,

да је Требиње старо 7 Тјребињу 1891.

врло старо

Ст, Р. Делић.

0

Један лнстић у вијенац на гробу негдашњег свог учитеља Филимона Франичевића,

игумана и управитеља светоуспенског мацастира Режевића, преминулог 6./'4.

81/ I 9.

у вече, 1893. Тихо је доба; у асивот среће природа се врће И бајна ружа цвати и главу промаља поврће.. Стравични одјек морскога вала већ страха недаје Но птичице пјесмом опчарују! Сунце љепше сјаје., * Све је дивно што ме окружује, 'ко да пуно среће.. . Ал' срце моје пуно је туге да нема куд веће, Болове прве пробудио ми, ах! тешки бол саде Којега ми растанак твој вјечни, врли брате, даде '• Скамениле се сузе у срцу, као хладни камен, И мили су уњ цв'јетак свенуле: као муње пламен!.. Ал' на том пустом мјестуусрцу, сјаје твоје име И оно ће милом успоменом у гроб лећн с њиме. *

у 59 години. Смрт зло није

но пут

воскресењу, ал Је штета грна Родољубце вр'једне кад радује. рано, земља црна, Срећа што гробније дом врлини, она над њим сјаје, И тужном уцвијељеном срцу утјеху пружаје. Ал' поред свију твоји врлина, утјехе немам ја, Нит' ћу имати ако надоживим: мукама рода, крај ! Да роду милом раскомаданом, љепше сунашце сја: Зачим и твоја тежаше душа: ах ! Бог јој дао рај ; Манастир РежевиЛ, (у Паштрови1>има) 15. априла 1893. Ожалошћени: Дионисије Миковић, игуман бањски.

0

Растапак.

Тек што нојца сави мрачна крила И зорица засвијетли мнла : С' Богом, драги, — ја данас одлазим, Даљни туђи свиЈ - ет да полазим; Лидов даиак ето веће свану И крваво сунце ено грану", Рече златна. — пољубац ми давши Још пошљедни, па с' за ручник маши : Збриса суве па га мени даде, ЈЈа ми кроз плач још говорит' стаде:

„Слушај драги, моје тегпке ваје. Своје миле ја остављам краје, Оца, матер, сестре и браћу, Ох, и теб', драги! Ох, тужна, шта ћу „Немој драга, одлазитн немој, Немој миди крај остављати свој, Немој оца остављати свога, Мајку, сестре, браца миленога; Немој мила тако ти младости, Остављати мене у жалости ! —