Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 6

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 255

Туђ је свијет само варка нуста; Он је к'о планинска магла густа, З г сред које, врло често пута, И вјешт путник олако залута. Туђ ј е свијет баш као оштар мач, Покоси те без да ти слуша плач. Куд год идеш, ил' л'јево ил' десно, Свуд' је уско; свуда је тијесно; К'о безвјешо у незнању луташ. Гледаш само дал' ћеш шта да слупаш?" Она гледну горе више себе : „Правдо света, дал' је то од тебе, Да ли тако ти одреди сада, Да мој драги без менека страда? Зборећ' тако удрише јој сузе; За руку ме јоште једном узе И пољубац слатки ми принесе, II к'о кан се чисте росе стресе: Немој драги, туговати тако, ИГто Бог хоће, не бива инако, А по суду божијем што бива, Заслуга је то нечија жива. Правда прати зла и добра дјела, За то не бих сад друкчпје смјела; Јер ти браћа заслужише тако Да т' оставит' морам свакојако. Мјесто мене нек т' буде од сада Млађа сестра, сестра моја Нада Она само, она једна драга, Твоје срце, кријепост и снага. О мени ће она вјечно сниват', Јачи живот у тебе уливат'. Мене љубит' — то је само слава, А њу л.убит' — то је љубав права, Која тугу у срцима блажи,

Слатке мисли рађа, живот снажи. Пеће с' она често на небеса; Стварат' муње и разна чудеса. Од Атине или још од Шпарте Па ђе Дунав пробија Карпате, И на Исток до Црнога мора, Па чак на југ ђе је Црна Гора : Посјећаваћ' вазда браћу твоју Цртати им живо слику моју. А када се ти зажелиш мене, Дођп онам' ђе су оне ст'јене У „Орлову кршу" од вјечрости г ]је с' о златној снива будућности Дођи! Дођи х кад будеш сијед, Да с' мојих уста, драги, сркаш мед!" . . . То ми рече, па с пољуби са мном, А небо с' ведро смрачи нада мном. Сам ту остах са сувнијем оком; Сам остадох на св'јету широком Живо срце у груди ми плану, А кроз таму густу сунце грану, Па с' диже у вис, ал' све крваво! Ао драга, ао моја славо! ... Ао воро моја без освапка! Ао сунце, крвавога данка !. . . * * * Боже неба, Боже вјечне правде, О Боже мој, Боже моје Наде! Обдари ме жељенијем благом : Састави ме скоро с' мојом драгом, С' мојом „златном жељеном с . . . дом" Да ми срце већ не вене младом! У Рељеву на Видов дан 1893. Ненад.

Рукоиоложени. еУ Лука КаранОВИ "ћ, свртепи богослов рељевског НИКОДИМ Новакови^, двогодишњи слушалац завода и учитељ српске основне школе у Бос. богословских предмета и питомац српско-правоНовом, рукоиоложен је за ђакона 6. маја 1893, славног богословског завода у Рељеву, рукопогод. у Сарајеву, а 9, маја исте године за све- ложен је 9. маја и 15. јуна 1893. г. за ђакона штеника у Рељеву, н одређен је на парохију п свештеника у Рељевској цркви, и одређен је Ведовицу у протопрезвитерату костајничком. У за помоћннка његовом брату Кости Новаковићу исту парохију наступиће по свршеним школскпм пароху и надаиратељу Петровачког протопреиспитима у мјесецу јулу о. г. звитерата.