Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 234

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 6

* * * Поред благовјештенске славе, која је и ове годиие, као и до сада, свечано прослављена ; свечаиост се ове године подвостручила, и то произведењем овдашњег игумана преп. г. Симеона Тодоровића у чин архимандрита. У кратким потезима оцртаћу и овај важан догађај у св. цркви. Пред „благословено царство" на сред цркве очита молитву игуману Његово Бисокопреосвештенство, чиме га свечано произведе на велики чин архимандрита. Красан златни архимандритски крст на златну ланцу метну око врата новопостављеном архпмандриту днчни херцеговачко захумски митрОполит. Тада отпоче госп. митрополит држати говор новом архимандриту. Светачко лице доброг нашег старца, јасан глас и узвишена очинска и архипастирска поука новопостављеном високопреч. госп. архимандриту потресаше до дна душе сваког слушаоца, који се натјецаху, ко ће ближе стати до госп. митрополита. А кад даде „жезал" у руке госп. архимандриту, рече му од прилике овако: „Не дајем ти овај жезал у знак силе и господства, него ти га дајем у знак мудрог управљања пов јерене ти св. дужности. Буди реван и тачан у испуњавању св. божпјих заповиједи и заповиједи св. матере цркве, ради неуморно на корист ове св. обитељи, српскога народа и српске школе. С „браством" поступај, као што отац постуна са својом дјецом" и т. д. Говор трајаше више од */ 2 сата, који својом великом поуком и богатом садржином, бијаше заиста диван. Послије произведења настала је св, служба, која је у најбољем реду текла. Пошто се литургија свршила народ је честитајући своме оцу, добротвору и архијереју св. празник, љубио га је у свету десницу, захваљујући, да је изволио трудољубпвог игумана г. Тодоровића произвести на чин архимандритства чиме је народиој жељи удовољено. Послије је свак, и мушко и женско честитало госп. архимандриту његов велики степен, међу којим честитарима бпјаше и поглавити госп. котарски предстојник пл. Драганић, из Мостара са још неколико часника. За ручком, који бијаше постављен у 12 сати, предсједавао је господин митрополит као „домаћин" манастирске славе (крсног пмена), те је до четврте здравнце по српском народном обичају наздрављао, а по том је наздравио високо-

пречасном госп. архпмандриту, честитајући му тај свети чин и желећи, да у томе чину учини неизбрисивпх златних дјела и заслуга за свету цркву и српски народ. Говор бијаше дакле такав, каква га само умије саставити и одушевљено држати наш госп. митрополит. Бурно „Жнвио"! разлијегаше се на све стране, а прнсутни отпјеваше „Многаја љета". Врло китњастим ријечима захвалио се госп. митрополиту архимандрит Симеон, молећи Његово Високопреосвештенство, да како до сад тако и у будуће остане заштнтнпк „његовог" (т. ј. митрополитовог) манастира Житомишљића, да и на даље буде мудри и добри вођ у сваком погледу њему (т. ј. архимандриту). Говор је завршен са „Живио дични херцеговачки митрдполите, господине Серафпме Перовићу! Живио!" Лијепе су биле здравице госп. архимандриту, које је држао о. Милутиновић и млади ваљани душки јеромонах, преподоб. госп. Христифор Крстовић. Особито ми се допада проет-срдачна здравнца од вајкада ве.шког пријатеља ове св. обитељи, госп. Вука Кујкура, коју је здравицу оплакао добрп сгарац рекав: „Благи Боже! Двпје жеље у моме грјешном животу испунио си ми својом милошћу; нека ти је во вјеки вјеков «лава! Прву си ми жељу испунио, што сам дочекао, да видим мога великога пријатеља и српскога заточника, Вифкопреосвештеног господина митрополита Серафима Перовпћа на херцеговачко-захумској архпјерејској столици, а друга ми се данас жеља испунила, што је постао архимандритом такође мој добри пријатељ и заслужни игуман ове св обитељи. (Јад слободно могу рећи са старцем Симеоном: „Ниње отпушчајеши раба твојего владико"... Здравица доброг старца и честптог ерпског добротвора свакаг се дубоко дојмила, те многоме сузу на око наћерала. По свршетку здравице присутни рекоше: Живио српски добротвор Кујкур!" ЈЈијепа је била здравица такођер госп. М. Косјерпне, на коју му је одговорио господин архимандрит, захваљујући му као манастирском тутору на обилном труду, кога улазке од дуље времена око св. манастира. Послије ручка отишли су одлични гости на одмор, а потом је дошао учитељ (писац ових редака) с ученицима, те ученик IV. разр. Лазар Кузман, ступивши пред Високопречасног госп. архимандрита, изговори јасно и разговијетно шљедећи кратки говор: