Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 9

Б.-Х. ИОТОЧНИК

Стр. 327

Он је једини који сачува ни чиме неока.љану чистоћу мисли, осјећаја н постуиака. Истина је, да мн по гдје кад погледамо, дивећи се, на неке л>уде, као на обрасце наравственог савршенства; али чим нх пажљивије и нз ближега пзучавамо, чим изискујемо од њнх строжије наравствене захтнјеве, опажамо одмах, да ти велики и благородни обрасци, којима смо се до недавно дивили и који су иас заносилн, — ннјесу без недостатака п без гријеха. Тек је један Христос свет. тек је он једини без гријеха. 0 томе нам јасно доказују свједоци Христова жниота, његови другови — ученнцн, који су га иознавалн боље него остали људи, којн су га вп^алп из ближега и подробнпје, не само у појединнјем важинјем моментнма, већ ишлн пз дана у дан с њиме п ј налазпли се уз њега у најразличнијим: 1 прнликама у животу. Они једнодушно признају Христа за скета н праведиа, непорочна п чисга, који нпкада не згријеши (Дјеј. 3. 14; Т. Иетр. 1. 19; 2. 22, 3. 18 1. Јон. 3, 5, 7 и т. д.). А Јован Крстптељ, најстрожпјп, свет и велик пророгс, кога поштоваше сав јеврејски народ, прпзнаваше Христа у толшсо светијем и наравсгвено узвишенпјем, е држаше да није достојан, да развеже ремен на обући његовој т. ј. да му учинн и најпнжу услугу. Па чак и иепријатељи Христови, који су га три годпне непрестано пратпли пазећн на свакп корак његол и суревњнво мотрили сваки чин његов и ирислушкивалп сваку ријеч његову, само да га могу ма зашто окривнтн, и онп чак не могоше пропаћп нхј једног трунка, којн би окаљао чпстоћV живота његова. Инлат, којн подробно испита оптужбу, што подигоше иа Исуса, па н сам кукавни издајник Јуда, прнзнају да је певин.

Против тога наводе рацпоналисте, да свједоци безгрјешности Христове, нпјесу могли проникнути у тајне мисли његове, нити у тајне душе његове; можда бијаше у дубљпни срца његова што год грјешна, а мефу тијем само се туде може тражити мјерило којпјем се оцјењују поступци и рнјечи. Али у погледу тога ваља нам истаћи, да сам Христос свједочи о својој безгрјешпостп п то свједочанство пма врло важно значење. Обнчно је, да у паравсгвеном погледу развијене личности знаду понајбоље и најјаче осјећају своје властнте недостатке и држе себе за највеће грјешнике, јер Је за њихов чист поглед и иајмања наравствена погрјешка врло велнка иогрјешка. Хрнстос — н тек једнно он не чини тога, јер у њему не бијаше ниј кавка узрока, иа да увиди властиту 1 грјешност своју. Оп сам, који ревно и одушевљено иозиваше све остале људе да се покају, пе осјећаше никакве потребе, да се ма у чему поправи; заповиједпвши ученицима скојијем, да се моле за опроштење гријехова, не мољаше сам он у Бога опроштење за себе. У мјесто да прпзнаје гријех, Хрнстос баш на против најодлучнпје истпче увјереи>е о својој безгрјешности, — истпче, како он нскључнво између свију синова људскпјех нма власт опраштатн другпма грнјехе, кад оно запнта јавно н свечано своје непрнјатеље: „ који ме од вас кори за гријех? и (Јов. 8, 46). Те рпјечн не бијаху, што се Христа тиче, ријечп уображења п самообмане, јер се ни једно ни друго не може ни замислити у погледу онога, пред чијнјем се пропицавијем погледом ништа не сакри и којн налазаше грпјех у најтајнијијем његовијем скровиштима; не бијаху то нн ријечп обмане н свјесне лажи (та и сама иомисао о томе највеће бн