Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 11

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 423

Како се можемо надатн, кад ее за то Богу не | молимо, ако нам наша топла молитва не из_ моли видљивога б.тагослова, да нам рад наш плода донесе? Већином се трудимо без користи и срећног успјеха, јер ми само радимо. Ми очекујемо успјех од наше способности, од нашег труда и увиђавности као да он само од нас зависи. Ми не молимо помоћ и потпору од онога, који јединп може наше труде успјехом крунисати. Још једном велим, бити без молптве то је велнки узрок за што већина свештенпка мало успјеха у општинн постизава, и ако своје дужпости испуњава. Онп мисле да су све учинили ако изврше спољашшедужности. Но морају увидјети пз рђавог и слабог успјеха, који их пратп, да некп потчјнп гријех њихов, успјех слабВ; док не запросе у молитвп милости Божије, да им Он благослови њихов рад, они ће, велим, своје мреже, као некад апостоли, дању и ноћу бацати алн ништа неће уловити. Онп ће свој дуг и тешкп живот свршитп и умрјетп, а међу тим ништа не учинпвши т. ј. не обративши ни једну душу Христу Спаситељу. И заиста, браћо моја, каквом ее успјеху проповједник може надати од своје проповједи н науке, који се обично не моли, који ее не обраћа Спаситељу љубављу према истинама, које ими да проповједа п духом помазања освети? Каквом се успјеху може надаЉ свештеник који скоро нпкад не говори с Богом, кад о Богу говори? Како је његов говор сухопаран! Он учи истине али то све излази само из његових уста а не и из његова срца, и то неће бити опе, које му је Отац у тајности и самоћи открио. Он ће духом учити, но то неће бпти дух Божији но дух човјечијн. Он ће показивати нстину, али ју нећс моћп омилити. Ма да се труди, да^своје слушаоце увјери, ипак ће моћп сваки прпмјетити да нпје ни он сам увјерен. Сваки ће опазити, да говори туђим језиком, језпком, који му не иде из срца п душе ЈБегове. Соломон познаде између двије жене праву матер само из њезиног говора. Ах, браћо моја, још би лакше било, из говора н учења два свештеника упознати, који је од њих пстипити отац и да је онај то, који говори језшсом очинске л>убави, који своју дјецу од свога његује и издржава, који их у свом срцу носн, који се стално за њих Богу моли и коме је више стало до срсће и добра њихова него до свога гласа и титуле свештеничке.

Јест, љубезни мојп, свештеник честпт, који се Богу моли срцем и душом велика је срећа н за паству његову. Јер срце има језик ком се не може подражавати. Расијан свештеник може гријешпти и виком се служити са проповједаонице у мјесто ревности и богобојажљивости, но у њему ће познати сваки само човјека. Сваки ће опазити да је то ватра која ие силази с неба, и ова жестока впка не ће проповиједати силазак Духа светога у. срца сакупљених вјернпх, па дага прпме и усвоје. Дакле, љубезни моји, нијесмо ли ми дужни молити се за повјерене нам душе, као свештеници и то без престанка? Није лп ово битна дужност свештенства, која нас чини посредницима • измефу Бога и људп. Бог спаја милост Своју, коју указује стаду једног свештеника, нарочито са његовом молитвом. Ми морамо I пему непрестано своје пастве невољу откривати п Њега за изобиље мплости Његове молпти. Ми морамо покушаватп да отклонимо гњев у погледу казне, којима чешће казнн њихове преступе;ми морамо пред Њим оплакнвати пороке, којн су окаљали наше слушаоце и од којих пх сами ослободити не можемо нн поред најбоље воље н труда свога. Ми морамо у Њега снаге за нсмоћне, покајања за окореле грјешнпке и сталности за побожне молитп. Чим је невоља пастве наше већа, тим треба да је топлија молитва наша. Ми не смијемо изаћи пред Њега никада а да му не изнесемо пмена повјерене нам пастве,' исиисав их у срцу своме. То нека је увијек најодличнија садржнна наше молптве. А овако се дијели милост Божија. Свештенпци треба да су отворени спроводници, кррз које се она излива на народе. То је номоћно срество, којим се излива Божија доброта на свијет. Свештеник, којп се не молп није прави пастир него најамник, кога не дира нпшта. што год снађе стадо његово. То нпје отац, повјерену паству не сматра он дјецом својом, него то су сирочад, која свога оца немају. Ми смо сирочад н немамо оца свог велп пр. Јер. б, 3. Његово срце и душа нпшта му не говоре за њих. Он љубп титулу, која му пх покорава. али не љуби оног, којп нх спасава. Он љуби само мјесто пастира али не стадо, он не само да га не љуби него му одриче и оно, што му дугује. Он му не даје опо, што његово стадо с правом може од њега тражити. Он запрема мје-