Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 7 и 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 259

Они ће рећи; гле, наш брат, чији цио живот свједочи о његовој дубокој вјери; ми видјесмо његово самоодрицање, ми искусисмо љубав његову према људима, и ипак Бог попусти да он лежи на самртном одру под дубоким мраком сумње и страха. Па не уздајмо се сами у себе односно себе; него боље се постарајмо сачувати у себи видјело вјере и наде на Бога, које тиња у нама кад-што одвише слабо и мрачно. Не повјеравајмо спољашњим појавама и чувствима, но већма дубоким начелима вјере и живота, које дјелуЈе у нашем бићу. У осталом, случајеви таковога мрачнога стања умирућих врло су ријетки ; и у опште говорећи, најбоље је свагда обраћати се ка Христу за подпору вјере и наде у болном, старати се да пробуди у њему истиниту смиреност и да укдони основе самопоуздања. Овда-онда боље је директно читати из св. Писма мјеста, која одговарају томе, него ли говорити од себе и проповиједати. Неки од вјерних одвише се страше физичке смрти; пастиру је неопходно да побу^ује такове узвисити се духом снојим над прахом. утврдити га на невидимом и вјечном, на оном бесконачном животу, ко)и даје истинита нада на Христа. Соба болесникова и самртна постеља хришћанина јесу предвери неба; овдје може пастир више да поучи и дубље да сагледа небеске предмете, него ли ма на ком другом мјесту на земљи; и какво му је важно преимућство дано — стајати уз постељу болесника и гледати славу и љубав Божју! Овда-онда пастир не може не осјећати, да мјесто поуке болноме, ради које је он дошао, он се сам иоучава овдје. Какви су ужаси смрти за хришћа-

нина? Хиљаде, милиони одољевају страх смрти кроз Христа, који их кријепи, у ужасима бродолома, у мученичкој кончини, у замтш лава и код за*зорне бездне, Ужаси смрти не могу имати мјеста у хришћанству. Само онај, који је гријешио и још остаје нераскајаним, који не жели поправити се и тражити вјечнога препорођаја у Богу, само онај носи прави губитак у смрти. Најтежом обвезаношћу у пастирском старању о болнима јавља се приуготовљење ка смрти нераскајаних. Колико тврдоће, вјере, трпљења и љубави захтијева се овдје! Заиста, то је кушач камен ради вјере и карактера пастирева. Међу друштвом дубоко се укоријенила мисао, да предсмртно покајање већином није истинито; и та мисао у неком одношају веома је добротворна; јер истиниту дјецу Божју открива пред свијетом живот њихов : тим мање и у том случају могуће је заићи одвише далеко. заборављајући о безконачном милосрђу и свемогућству Божјем, које је моћно спасти до краја све оне, који се обраћају ка Господу и вјерују у име Нзегово; и ми никада не треба да губимо наде на могућност спасења дугое, док се живот земаљски још није прекратио; јер и на разбојиика, распетога поред Искупитеља, пао је спасавајући поглед Његов. Трпљење љу бави и нада, по томе за грјешника су неогра^ ничени. Ипак опћење с болпиком или оним, који умире, срце кога је отврднуло у својој нераскајаности и одлучно се протшш истини, сједињава се са највећим тешкоћама. Разумљиви докази истина вјере обично су бескорисни за његв. Препирка производи у болеснику више упорство и гњев, него ли убјеђење у истини. Могуће је старати се само да директним или