Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 260

Б.-Х. ИЗТОЧНИК

Св. 7 и 8

индиректним нутввима открије сву лажљивост и варљивост основа самопоуздања, на које се подупиру они, који умру без покајања, одстранити од њнх те основе и предложити истину јасно, убједљиво и срдачно. Душа без осјећаја и окорјела треба да буде пробуђена и приправљена ка примању вјечности. И често се молитва јавља јединственим и посљедњнм прибјежиштем за пастнра у тој трудној задаћи својој. У молитвн може он изливати сво своје срце, своја страховања, мисли и жеље односно болнога; и пастир има тврда основа притицати к њој, јер Бог зацјело жели благословити н радо благоснља такву усрдну молитву. И ако има шта у свијету, што побуђује ка жаркој молитви, оно је то на име стање душе, која дркће на крају вјечности и која је неспремна ка прелазу онамо. Пастир осјећа тада, да је његова одговорност одвише тешка, неиздржљива за њега; он треба да се обрати к Богу и да иоложи свој терет на њега. Један пастир на основу личнога искуства тврди, да болессшци и умирући људи често бивају више свјесни према оном, што происходи око њих, него што се обично даде мислити о том. Он саопштава два-три случаја, када су умирући, налазећи се, као што се видило, у несвјесном стању сасвим јасно слушали молитве, које су се читале гласно око њихове постеље, и добише утјеху и олакшање ради своје душе, о чему су они доцније, по оздрављењу, сами то признавали. Оснивајући се на том убјеђен.у, никада не сљедује пренебрегнути згодиим случајем молити се Богу од себе, него и од лица болесника. Душа је наша свагда пуна живота. — Такова је она у болном,

у немоћном, у оном, који умире — још више је такова умрлом. Нарочиту тешкоћу представља за пастира старање о људима негативнога расположења, који будући нрикованн за постељу болести и смрти, бивају пого^ени ужасом и јављају се склоњенима неодговор но да се слажу са свима и свачим, ма шта им ми говорили. У таковом положају често бивају људи, који су проводили живот пријатан и пун задовољства и наслада, нису се бринулн о побољшању свога живота и о добитку позитивнога религиознога карактера. Опи пазе са усрдношћу и, као што се види, слажу се да приме истину; али нстинито или лажно сакрушење њихово, тешко је дознати. Суровост и њежност ваља да се споје заједно у обраћању пастира са таковнм људима. Срце болника мора се испитивати пажљиво при том; може бити, шта внше неопходно прибјегнути жестоким, али пуним правде и проницавости обличењима. Потребно је старати се да произведе искрену сагласност у срцу, ма како да било оно опако и ннконзеквентно може да се открнје при том, да срце, премда у неколико и смућено, заиста поцрпи за себе лажно спокојство у каквој год заблуди. И бива кад-што врло тешко открити ту заблуду, извућп душу болнога из тога легла лажи и обратити ју ка јединој истинитој нади и подпори — Христу. Читаве дане и недјеље пастир може не видјети никаквих промјона, никаквога знака на покрет душе ка својој вишој основи и подпори. Овдје остаје једна те иста слаба нада, која се изражава у часностн намјера болнога, у опћем спољашњем каратстеру његовог наравственога живота или у неодговорном, нејасном појимању