Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 262

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7 и 8

^ији: предмет или објекат т. ј. Бога, и субјекат вјере или лице, ко]е вјерује т.ј.човјека. Хришћанскасе релиђија оснива на вјери у једнога личнога Духа-Бога. Заповиједи пак тога Бога руководе човјека у његовом рели^ијском и моралном животу; она га учи како ће живјети на земљи па да заслужи и блажени живот пошље смрти. Душа ће човјечија бити блажена у вјечности, ако буде живио по тим заповијестима по заповијестима Божјим; напротив, биће му проклета и одбачена од Бога — у вјечне муке, ако их буде презирао и неиспуњавао. Од најстаријих времеиа, од времена, када је човјек постао, па до данас, бивало је разнијех релиђија, као што нам приповиједа Историја. Осим славе и вјере народа израиљскога у једнога личнога Бога, бијаше их још много, које претворише славу вјечнога Бога у обличије смртнога човјека, ' птица, четвероножнијех животиња и гадова 1 ). Како су разни народи на разан начин обожавали природу и појаве у природи, дакле разно вјеровали, тако су те у опште ириродне рели^ије, у току својега развитка, добиле још и посебан народни карактвр. Из разлога тога, што од својства вјере зависи својство морала, морално стање ти]ех народа било је одвише жалосно, као што изговара апостол Павао у посланици својој 2 ). Готово сви народи падоше под власт тада гордога и разкратнога Рима. Сви постадоше робови свога политичкога господара. Сви бољи људи, из јудејског и незнабожачког свијета, с нестрпљењем исчекиваху боља времева. — Израиљћани пак очеРимљ. I., 23. '•>) Тамо I. 29. -32.

киваху обећаног Месију. Незнабошци се уздаху у повратак златнога доба. Потребна је, дакле, била пријека помоћ с неба, да се учини крај невољи људској и оснује нов, бољи, поредак живота људскога. И, када се наврши вријеме, посла вјечни Отац својега вјечнога Сгта , Спаситеља нашег, Исуса Христа , да измири човјека с правдом Божјом, да учини нов завјет с човјеком 3 ); да падше човјештво приведе Творцу-Богу. Цијена измирења Творца са твари, залог задовољења вјечној правди Божјој, била је Голготска Жртва , а печат новога завјета ускрснуће Христово. Најузвишенија и најсветија наука Сина Божјега, Исуса Христа и доказ, да су сви људи дјеца Небеснога Оца и, по томе, браћа између себе; да сунце правде Божје сја свјема, и праведним и грјешним — добријем и злијем, подједнако, — уздрмао је грјешне и силне, а утјешио робове и сиромаш, која је муком и кињом капала од свирјепости својих господара. Након крштења у ријеци Јордану, које је Христов претеча, Јован извршио над Нзим, по вољи небеснога Оца, отпочео је Спаситељ проповједати божанску науку своју људима и казивати им вољу Оца свога небеснога. Више од три годинв казиваоје Христос науку своју, пролазећи кроз земљу, коју даде Бог „избраном народу." Одмах у почетку свог проповиједања, изабрао је Он, између многих својих пошљедоватеља, дванаесторицу апостола. и нослао их, да проповиједају Јеванђвље, т. ј. релиђију истине, вјере и љубави, по свијем крајевима свијета, свима ») Гад. IV. 4.