Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 7 и 8

Б.-Х.ИСТОЧНИК

Стр. 263

народима 1 ); да свакога приме, који узвјерује и крсти се 2 ). Након три столећа ступило је Хришћаиство на мјесто незнабожачке државне релнђије римскога народа у цијеломе пространоме римскоме царству. А за дввет вијекова ступише у ову заједницу, осим грчкога и многијех другијех источнијех народа, још романски, германски и словенски народн. А скоро ће бити деветнаест вијекова, како ради друштво Христово на узвишеноме своме задатку. У најузвншеној науци Христовој, пред којом се поклонити мора свака наука и сваки ум човјечији -— чак и непријатељи — невјерници. — почива најузвишенија тачка науке ГБегове у ријечима; „љубн Роспода Бога твојега свијем срцем твојим свом душом својом, свом снагом и разумом својим, а ближњега свога као самога себе 3 ). Љубав наспрам самога себе и ближ- | њега за вољу Божју језгра је хришћанскога морала; основ је хришћанског друштва. Но одредби Бога — као Творца, човјек — као твар, има да изврнш двострук задатак на овоме свијету На име као члан цјелокупног човјештва ради за свој опстанак овђе ил земљи: као члан нарочитога релиђијозног друштва — хришћанства, ради помоћу божје благодати за вјечно своје спасење. У ово друштво хришћанства улази примањем знамеповања и критења при употребл>ењу вид.љивих знакова, које извршује нарочито лице за ј вршење постављено, ^е се фактично саопштава дотичном невидљива унутрашња благодаж и освеЛење. Ову је погодб.у за 1) Мат. XXVIII, 19. и 20; Рим. X, 18. *') Мар. XVI, 16. з) Мат. VII. 37,—39.

вјечно спасење ставио сам Христос Спаситељ 4 ), а важност њезину потврдио је сам Он први својим крштењем одКрстите.ља Јована на ријеци Јордану. 2. Сви људи на цијелом свијету, који в Ј е РУЈУ У једнога истинога Бога у светој Тројици, зову се сви скупа црквом ; а Христос ову цркву љуби и себе је предао за њу, да је очисти и освети крвљу својом да буде света и непорочна 5 ) Унутрашња страна цркве приказује нам вјеру људи у Исуса Христа и своју уредбу по тој вјери; а спољашња страна њезина представља нам друштво 6 ), које се разликује и одликује од осталијех друштава на свијету, тијем, што исповиједа, да му је једина, невидљива, глава сам Исус Христос, а не нико други на земљи, и што има своја спољашња, видљива., средства, којима пшри и брани божју I ријеч ме^у људима. Основалац цркве, Господ и Спаситељ, Исус Храстос, дао је цркви својој готову науку своју. с ; препоруком, да је проповиједа и шири, и то самостално, без ичијега утицаја 7 ). А да би се та наука право схватила и навијек остала истина њена и успјешније ширила, ниспослао је Он светога Духа Ушјешишеља, који исходи само од Оца , да — св. Дух — проникне човјечији дух н освети својом божанском снагом човјечије биће. Духа светога примили су Апостоли Христови непосредно од Бога, а остали вјерни примају Га посредно, дјејством св. I тајана. А сила н снага Божја, која се вршењем тајааа преподаје. помаже вазда и најслабијему да надвлада напаст и иску*) Јов. III, 5. •) Јевр. V, 25. и 37. в ) I. Кор. I, 2. 1 ') Лука X, 16.; Јов. ХШ, 20.