Bosansko-Hercegovački Istočnik

к Стр. 264

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7 и 8

шење, са којим се сусрета и бори живећи на овоме свијету 1 ). Ради успјешнијега ширења небеске, спасоносне, науке, реда у друштву прквеноме, напретка људи у релиђијозном и моралном животу; установљеи је чин светтенички , који је одређен и позван зато, да учи, суди и богослужење врши. Из троструког задатка, даног овоме звању, развила се у цркви нарочита власт црквена која је поЗната под именом цркзене јерахије• По карактеру и управи с обзиром на цијељ цркве, ова се власт разликује од народа или свјетовнијех лица у цркви* Али и свештенство и народ обвезују Божје заповијести, које сви испуњавати морају. Лица, која се примају у свештеничку службу, с обзиром на светињу и цијељ службе ове и њезина задатка, имаЈу бити неиорочна 2 ) и потпуно спремљена, да могу и друге учити 3 ). Накратко: безусловно такова лица морају имати све способности и врлине умпе, рели^ијозне и моралне , ради тако узвшнена позива свога. Идеал свештенства ваља да буде сам оснавалац Хришћаиства, Исус Христос, па да неуморно ради и тежи за отитијем добром , за добром цркве и народа свога; јер се тако врши задатак цркве. А народ треба да љуби и поштује свештенство; треба да слуша н прима рад слуге Вожјега, учитеља закона и пастира свога, који је од Бога изабран да врши ту службу 4 ); да га искрено и достојно потпомаже у његовој св. служби, дајући му за то нужна средства; да се стара с њиме звједно за духовни и материјални напредак 1) П. Кор. ХП, 9.; Јак. I. 12. а ) Тимот. I, 7. 8 ) I. Тим. Ш, 2. 4 ) Јевр. V. 4.

саојега друштва, нарочито својега подмлатка — своје омладине, споразумијевајући се с њиме и примајући његове савјете. — На тај начин само може хришћанско друштво, и свештенство и народ да сачува вјечну истину, Богом откривену спокојство душе и мир савјести, ред и благостање, понос свој хришћански и свијетао образ пред другијем људима, члановима осталијех, нехришћанскијех, друштава; да одржи и прошири дух живе, истините вјере, наде и љубави и у најтежијем приликама, — дух узајамне братске љубави и слоге, по чему ће се ласно ви^ети, а познати, да је то друштво хришћанско, да су чланови његови синови праве заједнице. свете иравославне цркве Христове. 3. По гласу и законима природе, човјеку је дано да живи у друштву, за чим и тежи сваки и у свакоме сталежу. Ну, да се одржи заједнички живот, поредак папредак и опстанак друштвени, — потребни су неки за то прописи и правила за друштво, односно за поједине чланове у њиховијем ме^усобнијем одношајима. Скуп правила пак, која уређују одношаје дају и штите власт и права међу људима, с оизиром на личну слободу њихову и нужни поредак друштвеннх чланова, и која су у току времена ностала нз непосредног људског иекуства и убијеђења, -— зове се ираво у оиште 5 ). Правила та, која уређују међусобне одношаје чланова друштва, нлјесу сва одједном нн на једном мјесту постала. Она су се јављала и множила по сувременим потребама, развијала, и усавршавала по културноме развоју и напретку људскоме. б ) Рисћ1а [пкМићопеп, зу. а(х. 10.