Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 10

Б.-Х. ИОТОЧНИК

Стр. 381

дјеловати, мора се заљуљати и у својим најунутрањијим дубинама, да се тиме пречисти од шкодљивих материја, које су се у њему мало по мало накупиле. Оно се даде, л>убазни моји, примјенити и на човјечански живот. Буре су по њега исто тако добротворне, ја бих могао рећи, неопходне као и за море» Непрестаном би се тишином и једноликошћу човјек одвећ лако успавао, омлитавио, не би умио вјежбнти своје снаге, служити се њима, тежња за сигурним пристаништем, које ће га примити, не би се у њему пробудила, циљ, којем тежи, изгубио би из вида. Али опасност, која му пријети, буди га из његова спавања. Он размишља о средству, којим се мора послужити. да је отклонп, нова се дјелатност буди у њему, а снаге, које су као мртво благо лежале у његовој души, нојављују се, развијају се и придолазе, човјек се оплемењује и пење до више части. Ако се цјелокупна љечничка вјештина није усавршила многобројним болестима, које човјека сналазе: па зар се не ће она из дана у дан опасношћу све то више нроширивати ? Па какве је све изналаске човјечијег оштроумља нужда проузроковала? Она је — у што неће нико посумњати, — учитељицом мудрости, постала. И то не само оне мудрости, која обухваћа круг земаљског, већ и круг небеског живота. Кджите и сами, ако за Бога знате, зар није нужда и опасност потстакла и позвала многог грЈешника, који се навикол сигурним држи, да се поврати ономе, што је боље? Кад га је снашао знатан губитак, кад је био близу прага смрти, кад му се отргоше пријатељи, љубимци његова срца, тад се у његовој души јако живо побудио осјећај ништавости и пролазности свих земаљских добара, и тада је он похитао врелу, које му је обећавало покоја и мира, а касније је признао; кад твоја ријеч Боже, не би била моја утјеха, ја бих пропао у својој невољи. Али баш та га је божанска ријеч упозорила на његове гријехе, он је осјетио, да се не смије уздати у њезину утјеху, ако не задовољава њезиним захтјевима, ако се не окане својих гријехова, и ако на такав начин не постане бољим човјеком. Нужда нас учи, да се Богу молимо. Ах, жалосно је, што се молитва само на то вријеме одгађа,

ипак је истинито, да она Богу води, да се њоме произвађа пажња за вјечном домовином, да нас та пажња води к ближем познанству с домовином и потиче нас, да се за њу, како треба, приправпмо Ето тако добротворне бивају буре по човјечански живот. Он може бити и буром страсти. До душе жестока буђења у срцу морају вазда под господством разума бити. Уз то ее не смије губити смотреност и размишл 3 авање, и човјек се мора свагда пазити. да не прекорачи границе умјерености. У таком случају она подижу снагу, која у њему пребива и потиче је на племенита дјела, која су за човјека посебце п за свијет од велике користи. Да, и борба против неплеменитпх жеља, ако се сретно преко главе нретури — а то је у божијој десници — повисује нашу врлину, оставља за собом самосвијест и осигурава нам помоћ божију. Али бура и у животу увијек не бјесни, поврате се времена тишине и мпра, да с тиме храброст не малакше, да ее срце сабере, да ое снаге повећају, и да се размишл.авање узмогне с оним позабавити, што је потребно, да преду предимо противне догађаје, и да их преобратимо у доброчинства, да с тиме живот не изгуби сав чар. III. Тако хоће Господ. који запонпједа бури и тишини на мору и у човјечијем животу. Господе помози нам, изгибосмо! Ето тако ваппју учсиици Исусови к њему, кога су они познали као спаситеља у нужди; и он силно заповиједи, те се море умири. Становници се чуђаху и говораху : Какав је то човјек, што му се вјетар и море покорава? Снага божија је у њему и њом је постао моћан; јер он даје ток вјетровима иозивље их из њихова кута, да с тиме његове заповиједи изврше. Вјетрови су његове гласоноше а пожари слуге. Човјек би био луда, кад би хтио себи присвојити власт над бурама и тлшином на мору. Па је ли човјек у стању, да управља догађајима у живсгу по своме ћеифу? До душе пође му за руком, да опрезношћу, дјелатношћу и упињањем отклони многу жалосну судбу, и да поштењем и вјерношћу у свом позиву предупреди све бурне пошљедице, које произлазе из непоштења и непокорности. Но његова снага не допире тако далеко, да би био у стању управ-