Branič

I

228

Б Р А Н И Ч.

БРОЈ 6.

један је од најгаднијихЈодсека у овој парници. Нећемо да нредухитримо целој истрази, али већ овде морамо приметити, да пронесени гласови нростих, бесавесних и безобразних млађих о госпођи Јулији Бернејевој производе у сваком поштеном човеку утисак кдевете и неистине. Државни тужилац имао је толико такта, те на све ове исказе није ништа полагао. Једно по туцета лажних клетава извесно је пало овим новодом. Јулија Пешерова имала је, кад се за Бернеја удала, двадесет година ; од свога мужа била је млађа три године. Била је слабуњава, болешљива млада девојка, помања, скоро мршава, не одвећ лепа, али ни ружна, са никантним бледим лицем и сивоплавим очима. Једино заиста лепо на њој била јој је богата коса дивне златожуте боје. У кући свога слободоумнога оца, који ;е био вођа антиклерикалне странке у Анверу, добила је одлично васпитање. Умно је богато обдарена. Израж<<ва се лако и са извесном елеганцијом уговору. Њено саслушање као сведока пред судом, који суди убицама њенога мужа и пред којим има да искаже мало доброга о убијеноме, а доста кориснога о убици, — може се сматрати као узор такта. Никад се жена једна није понашала племенитије и исправније у тако тешкој ситуацији. Међутим ми нећемо да тврдимо, да је госнођа Јулија била пријатна жена. Имала је романтичне наклоности, и кад Бернеј у писму једном о њој тврди, да је милосрдна сестра и да своју наклоност раскошно дели својој околини тако, да за њега, мужа, много не остаје, — то је тиме праву истину рекао. Јулијина нрирода наклоњена је сањарији и идеализму, и на брзо по венчању са Бернејом она је увидела, да ће се тешко моћи опријатељити са мужем, који је сву своју тежњу обратио ирактичној и материјалној страни живота. Била је чутљива, нерасположена и нељубазна према мужу ; а он је опет био нагао, неучтив, самовољан, хладан, а кад кад и насртљив. Јулија је била раздражљиве, нервозне природе : патила је од несвестице, а према мужу је била горда до увреде. Већ првих дана по венчању било је међу њима озбиљних несугласица. Бернеј је прећутао, да је чивутин. Кад су по венчању путовали и дошли у Париз, он се покрстио. Доказано је, да је ово пр^тајивање и крштење врло хрђаво утицало ва Јулију. После једне године роди се дете, једино у овоме браку. При крштењу доби име Едуард, а од мила зваше га у породици „Енде". У овој социјалној драми намењено је овом детету да игра значајну улогу. Отац и мати љубе дете с иетом нежношћу и суревњивом страшћу. Само због овога детета, од кога се неће да растави ни отац ни мати. они се одлучују касније, када је брак само још пред