Branič

458

В Р А Н И Ч

број 1;

Да ли ово право села на откун и иекључпо ужпван>е сеоскпх баштипа, потнче као што мпелп г. Новаковнћ нз иореског је.иства т. ј. пи солидарноетн између сељана у плаћању дрнЈавних дажбнна на баштиие н :!емл>е што чпне атар њихова еела (Годпшљнца ЈХ. стр. 214.), раенрава овог интаља не спада у опсег овнх краткпх наномена; као пп оцепа тога: да лп је ираво прекупа сеоекпх баштина у-»онште словепскп иравпн обнчај, плп је као што г. Новаковнћ изводи ушло у наше средњевековно пиеано право еа осталпм византнјскпм уетановама н обнчајима. Ослањајући се иа Факта, мп на овом меету тврдимо само то: да је оно било од исконп укорењено у ерпском народу као стални правнЛ обичај , по коме је п продаја и])пватних сеоских баштпна и у оиште свако Н ј И хово отућеље оетајало у важности само тако, ако то одобри село. У Мплојевпћа находимо једну врло стару псправу о продајн њпве п једне ливадице у еелу Смолуши, иисану н иотврђену на сеоском нбору (путопис дела „ираве Србије" I. 168.).... По тужби кметова села Велотпћа шабачке нахпје, прееудом Шабачког Магнетрата од 29. Августа 1811. Бр. 751. унлиггена је нродаја пмања иок. Тадије Ивановића пз Белотнћа зато, што је свршп Петра кћн Тадијна без знања кметова „преко доеадањег обичаја," н иреноручено је да Петра повратп новце кунцу ., а село ио сво.п досадагињем обичају да иостуии" . (Протоко шабачког магистрата 213). Овпм путем може да се објаени садржлиа чл. 95. Душанова законпка, који, узет дословио, даје ову тамну одредбу: .Лроннју. ко нела баштине, не сме нн иродатн нн куиитн. Од проннјарске немље не с.ие ннко ништа иодложитн. црквн: и ако подложи. не може бнтн стално." Сродство нзмећу члана уредбе п овог закона, очнгледно је. Ссвршике ск).

ИНСТИТУТ ЗА МЕЂУ1Ш0ДН0 ПРАВО. (с пршетлк.*) Послови друштвеип врше се на годпшњим скуиовима. Од како је уетановљен пнстптут па до данас бнло је свега девет гаквих скуиова, л то 1874. у ГенФу, 1875. у Хагу, 1877. у Цнриху, 1878. у Паризу, 1879. у Бриелу, 1880. у *) Види бр. 9. „Бранича".