Branič

504

б р а. н и ч

број 1 3 и 1 4

КЊИЖЕВНОСТ Таганцевг Н. С. ЛекцЈи по русскому уголовному праву, читанннд. ЧастБ обвдал. Випускг II 0 Петербургт. (вв государственои типогра,ми) 1888 8® XXVIII 381 —974. У св. 7 (стр. 242) овог часописа приказали смо у најкраћим потезима прву свеску овог великог дела. Врлине којима се она одликовала излазе овде још већма на иовршину, а што је нарочито за похвалу, писац се овде скоро више но тамо труди, да не занемарујући законодавства и науку напредних европских држава, читаоца нарочито уиозна с руским законодавством и њеном науком. Писац се шта више у својим расматрањима не задржава само на постојећем казненом праву у Русији, он иде увек у прошлост па чак и у будућност, износећи увек наређења пројекта за нов руски казнени законик. На нашу жалост ми не мошемо, а да овде не приметимо, да се писац поред све своје опширности не бави нигде старијим славенским правом, докле га видимо да наређења римског иа и старог германског права често наводи. Ако славенски, а нарочито руски научари неће нроучавати и свету износити наше старо право, онда ми немамо ни мало право да се љутимо, .ако страни, мање обавештени научари буду тврдили, да ми до зближења са западом нисмо ни имали никаква особитог славенског права, но да смо и прве појмове о праву попримали од Римљана и Немаца. Ова - - друга — свеска садржи у себи науку о правном склопу злочина и чини трећу главу целокупног дела. § 1 говори о саставним деловима злочина, § 2 о виновнику злочиног дела, при чему се писац с нарочитом оданошћу задржава на питању о слободи воље и о урачуњивости. Појам воље или још боље воља као таква одређује по њему а) апсолутном могућношћу од страпе дотичног лица да се ослободи ма од какве одређености, која би се у њему самом или изван њега налазила, б) способношћу, да лице само себи определи известан иравац и в) свешћу личности, која је извесном определењу потчињена, да она сама то своје стање увек променити може. Сваки човеков поступак, изводи он даље (стр. 409 — 411) који је подложан казн. законику подлежи у исто доба и закону узрочности и ни један није својевољан у обичном смислу речи. Па овом Факту се и оснива рационална теорија о казни, која се јавља у облику борбе друштва против злочина. Људске поступке дели писац: у оне, који су извршени без икаквог суделовања психичких сила, даље у оне, код којих су психичке силе суделовале, но који се ипак морају окарактерисати као неприродни или иатолошки и најпосле у такве, код којих се психично суделовање у својој нормалној Форми нојављује. Код свих ових појава једно је опште, заједничко, а то је последица; свн су међу собом и у томе слични. ,што су сви подједнако