Branič

БРОЈ 13 II 14 Б Р А Н II Ч Г>05

подложни закону узрочности и што сваки од њих неизоставно мора наступити, чим су ту услови, који га условљавају. Радње и поступцн људски, како доори тако и зли, потчињени су закону узрочности, с тога ми не можемо тврдити да је злочин могао бити извршен или не, он се морао безусловно појавити, чим су општи и лични узроци и услови ту били. Друштво има да се бори протпв ових последњих и њих да искорењује. Оно се брани чињењем злочинца неспособним за злочин, његовим лечењем и најпосле казном. »У колико се злочин појављује као последица услова, који се налазе у друштвеном организму, то ће се друштво против овога најбоље тако бранити, ако те услове буде уклоњало ; појављује ли сезлочин као продукот злочинчеве воље, онда се мора употребити казна.« У § 3 бави се писац предметом злочина (стр. 512 — 618) и нарочито говори о нужној одбрани и о неодољивој сили. Он куди она законодавства, која ов.де изискују особити степен сродства, и тврди, да нам какав стари пријатељ. какав даљи сродник, каква женска, с којом смо дуже, па ма и ванбрачно живели, могу битп тако исто драги, па шта више, чешће и дражи но лица, које је закон предвидео. Холандски казн. законик и руски законски пројекат су једини, који не стављају никаквог ограничења у степенима сродства. Најугледнији гшсци у нчуци казн. права изговорили су се у овом смислу. У § 4 долази кривчево дело ; његов први одељак бави се крнвицом (стр. 6? 4 — 718) а други злочинчевом радњом, где пододељак I говори о узроцима условима кривчеве радње, дакле, о узрочној вези, а пододељак II о развитку кривчеве радње, дакле, о кривичном мишљељу, припреми и покушају. Како ограничени простор листа тако и та околност што ми овде немамо цело, заокружено дело пред собом, већ само једну му главу задржавају нас од улажења у поједина питања, која су овде тако научњачки и вешто изведена. Па ипак не можемо пропустити да читаоца не учинимо пажљивим још на неке тачке. § 1456 руск. казн. зак. гласи: Ко у намери да извесно лице убије проузрокује смрт другога, подлежи иотој казни, као да је убио лице, које је и намеравао да убије.« Ово начело, које не чини никакве разлике између еггог и аћеггаг1;ш, примењује се и у другим случајевима. Но највиши руски суд је у једном случају 1874 изрекао друкче решење. П. је био ишчупао из руке В. меницу и поцепао је у уверењу да је то било његова меница. Но меница је била дужника Ф. Спор је био око тога: треба ли поступак да се окарактерише као уништење сопствене или туђе менице. Највиши суд је на тужбу П-а пресудио да § 1456 не трпи никакве аналогије и да П. према томе ваља да се казни за уништење туђе (а не своје) менице. Далеко би нас одвело, кад би овде наводили још и мишљења Којницкога и Чербишева — Дмитрева о сродствима употребљеним при извршењу злочина, и ако она имају много интересантног у себи. — У теорији узрочности ппсац устаје против Бурија и Баро п њихових следбеника. Он пристаје у својим извођењима уз Листа а