Branič

740

б р а н и ч

број 21 и 22

Овде нам је прилика да изнесемо јединствени случај у нашој новијој историји, а који је за нашу тему важан: да владалац писменим актом чини појединца само њему одговорним а „ничијем другом суду.» То је «Објавленије» Књаза Милоша од 7 Марта 1822 год. Бр. 402 којим отпушта из државне службе проту М. Ненадовића, у коме се поред осталога и то каже, да прота «неће подлежати ничијем суду кромје мојег (Књаза Милоша); зато који год што год од њега тражити имао буде. или што на њега тужити се, к мени (Књ. Милошу) управо нека дође, представити своју тужбу." ') Из овога што смо до сад навели впди се, да је сам иоглавар држ&вни надлежан био за изрицање казнене иравде у важнијим ириликама и за важније људе, све до 183'5 год. када се у Крагујевцу, на скупштини, први устав донесе, који истина. никако није ступио у живот, но који је ипак био од пресудног утицаја на уређење државно. Уставом од 1835 а на име његовим чланом 78 опредељено је било, да се за изрицање иравде имају завести редовни судови, који да се деле на три степена : окружне, Апелациони или Велики, и трећи као највећи — Државни Савет. Овај последњи требало је да се састоји из половине саветника са потпреседником, а по устројству савета од 14 Фебруара, 1835 год. чл. 94*) он би се образовао из четири члана савета, а преседник био би му «попечитељ правосудија." Али овај устав, као што рекосмо, остао је само на хартији а није имао стварне и практичне вредности, те 11 Новембра 1836 год. издаде Књаз Милош својом иницијативом уредбу о устројству судске власти, којом наређује или боље рећи допуњује своја ранија наставлења и уредбе, а на име ; од 6 Јуна 1825 Бр. 568, од 8 Маја 1826 Бр. 420, од 8 Јуна 1827 Бр. 405 и т. д. али које ми нисмо могли

х ) Мемоари проте М. Ненадовића, стр. 361. 2) в. 36. XXX стр. 40.