Branič

стр . 156.

б р а н и ч

вро.т 5.

Ова појава, колико је похвална, толико је и важна, да се нотира у времену, када се цедокупно лравништво баш занима и узноси мишљу о јединству меничнога права код свију цииилизовапих народа о т. зв. међцнародном каракт>-ру менпчнога ирава. Ми је пак пе можемо друкчије ни тумачити него као ехо свима оиим тежњама, које су избиле у овом правцу на интернационалним скуповима у Бремену, Антверпену и Франкфурту на Мајни 1876., 1877. и 1878. г. И ако је, дакле, на реченим конференццјама српско]' адвокат. удружења .расправљано, па одмах прононсирана и одлука скупа: „да клаузула „без иротеста л не може имати преношљив карактер" ипак, сматрамо, да неће бити излишно и штетно, ако се о овоме питању проговори оцширно и у јавпом органу нашем. ■X •X -XНаш законодавац специјелно не говори нигде о овоме питању. То је и бно разлог, као што смо напред рекли, да се горњим конференцијама срп. адвокат. удружења }1асправи то питање онако, како то данас третира наука. И док француски научари 1 ) износе гледиште, да се, с погледом на природу и функцију менице и нрема свеопштој потреби промета менице у циљу олакшања трговнне треба усвојити, као правилно и потребпо, да горња клаузула има преношљив карактер — дотле немачки научари") иалазе, па су то чак и у позитивно прако унели, да је баш с погледом на природу и функцију саме меиице, иотребно, ради опште сигурности и бржег и лакшег нромета, узети оно гледиште за правилно и целисходно, које сматра, да горња клаузула не може и не сме имати преношљив карактер. Ми, пак, Срби не можемо истаћи своје гледиште у овом питању, јер до сада сем поменутих дискусија, ово и оваква питања меиичнога права до данас нису готово нигде јавно третирана. Наше учено правништво ћути. Ми се, дакле, морамо номоћи мишљењем страпих писаца и научењака, да би могли расправити ово пнтање са правилног и опште потребног гледишта. У том циљу имаћемо

1) МеЗ)У које долази као први: 1,уоп-Саеп и 1ј. Кепг.иН 2 ) Сем Но№папп-а зтр. 391 в. Д-р. Врбанића сгр ."64.