Branič

број i 1.

б р а н и ч

стр . 387.

Пропис тач. 4. §. 471. гра^. судс пост. односи се и на породицу умрлог земљоделца. М. С. стараод масе нок. Љубомира, који је но смрти оставио двоје женске деце, жалио се против продаје масеног имања, коју је изврншла среска власт, за то, што деци пок. Љубомира није остављено онолико имања, колико им тач. 4. §. 471., гр. суд. иост. као деци земљоделчевој од нродаје за рачун приватних поверплаца штити. Првостепени суд одбио је молиоца од траженог поништаја продаје, наводећи, да се пропис тач. 4. §. 471. грађ. суд. пост. односи само на земљоделца као порсску главу, а не и на женску децу његову, која се за земљоделце не могу сматратп. Но по жалби стараоца масе, Касациони Суд примедбама од 11. јуна 1894. Бр. 2774., поништио је горње решење судско са ових разлога: Суд је погрешно узео, да се благодејање прописа §. 471. тач. 4. гр. судс. пост. односи искључиво на личност земљоделчеву. губејш из вида, да је циљ ове законске одродбе заштитна мера против целокупног имања, и повлачи искључиво ту законску последицу, да заштити породицу земљоделца од сиротиње. Појам дакле номенуте одредбе није личан, но општи, т. ј. као право прелази и на породицу земљоделца, нод којом се у смислу §§. 55. и 115. грађ. зак. подразумевају његова деца. Кад се дакле по наведеноме закону за дугове земљоделца не може продати пет дана земље са кућом и окућницом за његова живота, онда то право важи и за његову децу као јемство за њихово уживљење. Противно тумачење осујетило би намеру законодавчову, јер би у сваком случају смрти задуженог земљоделца остала његова породица без икаквог имања, а тиме би у основу био поткопан правилни опстанак земљоделачког реда.

ж. с. и.