Branič

стр . 442.

бранич

број 13.

шава, да питање постојања уговора у нрактичном смислу често може да зависи, што се његовог извршења тиче, од питања доказа. То је сасвнм друго питање, које на питање о постојању уговора, по себи, остаје без сваког утицаја. И да су судови имали ову разливу на уму у овом спору, они би избегли тепгку погрешку у коју су пали. Остављајући на страну све оне уговоре, за које је закон прописао извесне форме, нарочите или особите уелове било за њихово закључење, било за њихов доказ, као што су тестаменти, брачни уговори, уговорн усвајања, — испитајмо овде, шта је све нужно по науци и закону, те да један обичап уговор, као што је овај о најму, може да постане. За такве обичне уговоре, да бп могли постати, нужни су само ови елементи: 1 , пристанак оног, који се обвезује, 2., способност уговорача, 3., дозвољени узрок, и 4., одређени предмет обвезиости. Кад се сви ови иоменути елементи нађу у једном уговору, онда је уговор закључен, оида он постоји и вреди, независно од те околности, да лн се и његово постојање, за ирактичне цељи, може или не може да докаже, да ли су ова или она доказна средства за доказ његовог постојања дозвољена. За уговор о најту није закон проиисао пикакве нарочите форме, никакве особене услове. За то, кад се у њему пађу: пристанак, способност, дозвољени узрок и одређени предмет обвезности, онда је он свршен, онда је он вредећи. Такав уговор по иропису §. 532. грађ. зак. може дакле бити усмен, он може бити писмен и ио томе он се може доказивати свима без изузећа доказним средствима, као што су признање, заклетва, сведоци, разуме се, ако вредност у пптању не прелази суму од 200 динара, а ако ту суму прелази, онда би се сведоџба сведока само у том случају могла употребити, где се иочетак доказа налази у иисмену. Оно је све, што довде рекосмо веома јасно и нео<боримо.' Ставимо сад на пробу према овим правилима наш уговор о најму.