Branič

2*

врој 20.

вранич

стр. 715.

и.ш да је нови посједник неки разбојник. Треће могућности нема! Отуда следује ово: Аустр. §. 1498., а срп. §. 946 — иретчосмедњи иут (јер је последњи доказ да се застара не узима у обзир од стране суда ех о Ш сго , већ само на захтев заинтересованих странака) утврћује, да оно што се „ може " стећи, није још то исто што и „стечено"; „стмче* 1 ; „ стекао /е". Она је овде уједно доказ, да се досјелошћу, узукапијом, може беспрекорно и безусловно користити само треће (ино, другб) лице, а никако и лице, које долази одмах иза пређашњега власника као друго лице на реду. Она доказује и то, да је ираво шзастариво. Она утврђује да се неко право само вољом може изгубити. Она вели да оно напуштање од стране пређашњега власника мора бити несумњиво, јер се он и после 30 (срп. 24) год. позива, да на ново искаже своју вољу и потврди добровољно напуштање свога права, своје ствари. (Биди оне решидбе бечке Касације код §. 440? зак. којима се ово наше тврђење још јаче утврђује). VII. Аустр. §. 1499., а срп. §. 947. свечано веле: Ако два ирава војују једно иротив другога, ако су у колизији, онда тај рат не сме трајати дуже од 30 година (срп. 24 год.) Нападачу је дато право за напад кроз 30 (срп. 24) год. Ако се он за то време не користи својим правом и не реализира своју тражбину, онда суд узима у заштиту нападнутога и даје му право, да се прејудицијалном тужбом ослободи даљега терета. Овај је §. дакле критеријум онога пређашњега §-а. Скупа узетих ових последњих пет §-а (аустр.-хрв. §. 1498.—1502; а срп. §. 946.—950.) веле ово: 1). Свако је право свето, неприкосновено, неотуђиво, незастариво (§. 1498. срп. §. 946.) (Види још срп. §.22; аустр. §. 17). 2). У сукобу, колизији, право пада, гине, у интересу ошптег прогреса, јавног мира, економних интереса човечанства (§. 1499. §. 947.) Али тај сукоб мора бити легалан. 3). Јавне књиге најјачи су доказ о постојању или непостојању неког права. Ко се њих држи у најјачем је праву (§. 1500; §. 948).