Branič

стр . 302.

б р а н и ч

број 7.

(реге§пш, на супрот мтез-има) трећа јиа јатПЛае (КШ ГаЈат1На8, на супрот ра^гез Јат1На8). У модерном праву ове су римске раздике изгубнле готово сваку важност. Пошто је ропство укинуто код свију образованих народа, као установа противна људској природи, свима је људима признато по природи снособност права. Исто се може рећи у опште о приватној способности странаца, која све вишетежи, да се изједначи са способношћу грађана, као што је већ извршено у италијанском праву (грађ. зак. чл. 3.), аустр. грађ. зак. §. 33, срп. грађ. зак. §.§. 45. 47. и 53.0натрећа врста, међутим, која се осннва на нородичном праву, још траје, и ако се јако разликује од онога шго је била у римском праву, и мпого је ограниченија, јер се своди на привремено ограничсње снособности субјеката који су под очинском влашћу или стараоштвом. И верска разлика јако је утицала у своје време на обим способности. Римско је право забрањивало брак између Јевреја и Хришћана, а јеретици и апостати били су оглашени као неснособни за наслеђивање и остављање наследства, тестирање, а по некад и за поклањање и иродају (Савињи II. §. 84). Ова ограничења одржала су се мање или више у средњем веку, али су касније постепено нестала услед признања слободе вероисповести. У италијанском праву, у противности према аустр. праву(§. 39. грађ. зак) и српском (§. 53. грађ. зак.), која признају то начело у гранпцама законом утврђеним, религија нема внше никаквог утицаја ни као сметња за брак, а код других народа грађански закони све се више и више изједначују у еманципацији и грађанској једнакости Евреја. Последњи прописи интернацијоналног карактера у овоме погледу, јесу одредба берлинског уговора од 13. јула 1878. за Црну гору, Србију и Румунију. Исто је тако и у погледу грађанских односа жене, која је у старом и средњем веку била сасвим или делимично искључена од вршења права, док у садашњем праву, услед нових социјалних и моралних услова, све се више и више приближује човеку у погледу приватно-правне способности. Италијански законик учинио је знатан корак у овоме погледу. 0 грађанској способности жене, у своме историјском развићу, гледај: Еађои1ауе, Весћегсћез 8иг 1а соп(1Шоп ст1е е(; ро1Шцие <1ез Љттез, с1ертз 1ез Котатб јизди'а пов јоигз, Рапз, 1843. — СМе, Е(;ис1о 8иг 1а сопсНиоп рпуее с!е 1а Јетте (1аиз 1е <1гоИ; апс1еп е(; то(1егпе, 2. издање, РагЈз, 1835. — баћћа, БеПа соп(11г1опе §шпсНса с1е11а с!оппа, 2. издање, Тог1по, 1880. — За италијанско право гледај и Еги§оп1, СарасИа §шпсНса сЗеПа (1оппа, ,у Агсћто Ош1чсИсо, св. IV. за 1869. стр. 471 и даље.