Branič

број 10.

б р а н и ч

стр. 457.

вити, да је ауктор његовим упражњавањем могао исцрпети све користи које му је дедо пружало. У главиим законима разних држава трајање права ауктора обухвата цело време аукторова живота и још неко време после његове смрти, које варира од 30 до 50 година. Праву ауктора сродно је ираво иовласшице или •аашента за заштиту проналазака или открића на индустријском пољу. И овде је реч о производу ума. дакле о бестелесној ствари, и право које из њега проистиче даје проналазачу искључиво право да остварује свој проналазак или откриће у индустријским производима. Но такво је право везано за добијање патента, који издаје административна власт на одређено време, чије трајање може бити разно, од једне до петнаест година. Право повластице патента у индустриј ским производима слично је монополу, али у суштини се разликује од њега, као што је приметио Херман (Негтапп, 34аа18тбепзсћаГШсће Ип^егаисћипдеп, Мипсћеп, 1874. стр. 122, гледај и Коћ1ег, цит. дело стр. 72.) и то из ових разлога: што код права монопола добра, која се дају повлашћенику, не производи његова стваралачка делатност, већ су оне постојале и раније као свима приступна својина; док се новластице односе на нове или усавршене производе које је произвео рад проналазачев. Монополиста не додаје никакву вредност постојећем богатству, докле повлашћени проналазач богати народну имовину новим добрима. Услед ове карактеристике право повластице више се приближује праву ауктора. §• 52. Право на ту^е ствари. Општа власт над извесном ствари не искључује могућност неких особитих права која могу имати друга лица над истом ствари. Услед тих права сопственик је више или мање ограничен у вршењу своје власти, али ово ограничење у ствари није у опреци са појмом својине, већ га штавише оправдавају друштвени односи, односи сусетства, обичаји и разне користи, на које се ствари могу употребити. Но, ако се на један начин ограничава, с једне стране, потпуност сопствениковог права, с друге стране шири се корисност и употребљивост стварп и на друга лица; из тога произлази проширење имовинских права а отуда и способност једне ствари да, остајући својина једнога лпца, може служити накорист многима, чиме се повећава благостање. Таква су права на туђе ствари (јига т ге аНепа) која су сшварна т. ј. непосредно (директно) вреде према трећима