Branič

стр . 486.

бранич

број 11.

душе, тај у толико више треба да је и телесии господар. Као што су Христос и његови ученици били господари оба мача, тако исто оба мача припали су папи, од којих он један даје дару. С црквеног гледишта многобожачки цареви нису никад имали власт по праву; истинито царовање има свој извор само у цркви." Разуме се, да, при оваком крајњем гледишту папа, ни њихове канонисте нису могли допустити у принципу учешће световне власти у црквеним стварима. Црква је распростирала своју власт на цео свет, но никаква световна власт није имала учешћа у цркви. Принципи средњевековног права, који су били свуда признати, могу се у најкраћим цртама свести на четири тачке: 1. Исповедање римокатоличке вере је услов за сваку правну подобност; ко се оцепи од цркве, тај нема права ни на живот. Према томе, јерес, раскол и апостазија сачињавају кривичне преступе, који се најстрожије казне. 2. Закошг цркве обавезни су за свакога, пошто и држава и друштва су само римокатоличка. С тога, на пример, јевреји су се сматрали у средњем веку као странци у држави и допуштено им је било да живе по свом праву. 3. За светску управу је био услов, да поштује папу и цркву, да штити Хрисговог наследника, епископе и клир. Обавеза ова осигурава се од стране држава заклетвом, коју њихови поглавари полажу на верност цркви при крунисању. Нарушење ове заклетве повлачи за собом одлучење од цркве, којим се с1е ј'иге губи круна и власт и ослобођавају поданици од заклетве на верност своме владаоцу. 4. Начин и границе учешћа држава у црквене и цркве у државне послове правнички се одређује узајамним пристанком једне и друге власти, тако званим конкордатима. То су у главноме принцнпи, који су узети били за основу јавног права. Специално у погледу на саме односе цркве према држави и законодавне границе између њих, папско гледиште је било : да све црквене стварп уређује црква, а канони њени служе као једини извор права. У суштини ово се гледиште разликује од старога