Branič

стр. 94

б р а н и ч

број 2.

је тим више за осуду што се наша држава не налази још у оном степену развића да се она сме, за многе ствари, ослонити на ириватну иницијативу. Једна држава са скорашњим постан ком нма много шире лЈље за рад него држава чији су грађани, благоцарећи њеној дугој ег«истенцији, доспели до те висине образованости да сами дају импулса установама од општега интереса, не чекајући да их у том нослу држава нрва поведе. III Г. Максимовић је својом Збирком потиуно доказао корист која се има од прикупљаља судских одлука и њиховога публиковања. Они које рад упућује на консултирање ове корисне књиге увиђају колико она одгивара једној стварној, несумњивој потреби. и колико би тек овој одговорила једна потпуна колекција која би обухватила све важније одлуке Касационог Суда, од његовога постања до данас. Уираво г. Максимовић је, својом збирком, најречитије протестовао против немара наше државе у овом погледу, и, ствар интересантна, посао овај предузео је и срећно га довршио, разуме се у границама које мује поетавио један адвокат, дакле човек претрпан својим приватним поеловима, и то још адвокат из унутрашњости. Он је имао и времена и могућности да, из Пожаревца, поред свога адвокатског рада, нас овде у Београду, многе беспослене, обдари овом ваљаном збирком. Још један не мање уместан прекор који је, нама овамо у Београду, г. Максимовић добацио. Сматрамо за дужност да овом приликом истакнемо код г. Максимовића једну, на жалост ретку, особину. Г. Максимовић је један од оних људи који у свом научном раду није унео ни мало материјалне заинтересованости. Погледајте, у' овој последњој свесци Збирке, списак његових радова, и видећете да су то махом збирке материјала, дакле онај део научног рада који тражи врло много времена и који се због тога, тако да се изразимо, слабо рентира. Г. Максимовићу је било главно то: користити озбил.но правној струци, па зато није ни ударио трагом оних који чак и у науку уносе свој материјалистички дух. Ми му искрено признајемо стварне резултате које је постигао евојим тридесетогодишњим радом, несебичност којом се свагда при том одликовао. И ако г. Максимовић има права на одмор, ми га опет молимо да не прекине свој рад, већ да нас обрадује још којим корисним прилогом за нашу правну књижевност која није, као што сс зна, богата. Живвјив М. Перв1|. —-—■ -