Branič

врој 19—24.

б р а н и ч

стр . 757,

На стр. 217. вели, да је муж сопственик мираза, те се послије позива на два уломка, који тога баш најјасније не доказују. Имаде бо уломака, којима се такова тврдња далеко боље може оправдати и доказати. Ну г. нисац уиућује, да „осгале текстове из којих се то види не сумњиво види ири крају овог одељк а". Али при крају овог оделја (т. ј. о браку) говори г. писац о поклонима између супруга, дочим при крају §-а о миразу не наводи такових текстова. Иза тога набраја г. писац насгр.217 послједице тога, што је муж сопственик мираза: Ђ 1. Право слободног уарављања миразним добрима. Он је дужан о њима стзрати се као и о својим личним стварима, ргае81аћИ сИИдепНат ^иат гп зигз (си1ра 1еп 18 гп сопсге1о)". Из те прве послједице мужеве својине над миразом може се много научити о нарави својине. Из те послједице може се наиме изводити, да је сваки сопственик дужан старати се за своју властиту ствар; надаље да онај, који имаде слободно управљаније неком стварју, имаде се старати о ту ствар, — дакле слобода инволвира дужност и везаност; надаље да сонственик имаде гледе властите ствари ргаев1;аге с1Ш§:еп1;1ат диат т зшв да је сопственик одговоран за си1ри 1елп8 т сопсге1;о и т. д. У кратко у оном у чем други правници назријевају негацију мужеве власности на мираз, односно у чем назријевају ограничење његове власности, г. писац назријева послједицу мужеве власности. Из даљњега набрајања иоследица мужеве својине над миразом види се, да г- писац држи, да се је код Римљана власничка тужба назвала »а сИо гег игпсИсаИо". Тако је муж, по пишчеву назору, остао сопствеником мираза све до Августа. Али Август једним законом 1ех ЈиНа с1е Гипс1о с1о1;аП од год. 7Л7/17 сузи права на миразу. А то је Авгусг учинио, држи г. писац зато да олакша ступање у други брак за случај растанка првога брака. Август је то дакле према пишчеву мишљењу чинио само, да острани штетне послједице днворциа по жену, да се бракови могу лаглје разводити и нови склапати како је кога воља. Даље велиг. писац: „ Августово законодавство у иогледу мираза заведе ове три реформе ... 3. Начело неотуђивости важи са мо за миразне неиокретности у Италији дочим прије Августова законодавства није начело неотуђивости нигдје важило. Премда је на стр. 217. — 218. г. иисац доказао, да је муж сопственик мираза и истакао послједице те мужеве својине, ипак он на стр. 98. вели, да се ограничење женскиња у својим приватним правима огледа у том, што не може „ нити расаолагати својим миразним добрима". Одатле се чини, да г. писац држн