Branič

БРОЈ 3 II 4.

књижевни преглед

стр. 329.

састоји у самоме циљу, који је правом персонифнкован. Они на тај начин узимају за једно исто објекат и субјекат извеснога правног лица, што је наравно очевидна погрешка. Циљ се не може узети за субјекат правнога лица веК ту субјекат правнога лица треба тражити у нечему другоме што стоји изван циља коме се тежи. Полазећи са тога гледпшта, а имајући пред собом и саме облике правних лица у рим. праву, ми налазимо, да субјекат правнога лица треба тражити у некоме идеалном лнцу, у некоме замишљеноме центру или језгри правне способности и правне делатности, узамишљеноме бићу помоћу којега се постављени циљ може постићи." За тим га пропраћа овпм речма: »Ових пар реченица најбољн је доказ да г. писац не познаје науке о правним лицима. Г. Писац ваљда је чуо, да је наука о иравним лицима врло препорна. Ну г. писац иије сп дао труда, да упозна што је у тој науцп препорно. што учи мишљење, уз које иристаје већи део правника, у чем ли се остала мишљења разликују, те тако заступа ова различна мишљења. Г. писац измислио си је сам неко мишљење; паЛа1је ГгтШГо 81 је $ат тШјепје Лгидт ргастћа,8 ћојгт тШјепјет, пагоЛг оп, <1а ае оп пе з1аге; ћопаспо д. ргзас ГгтШГо 81 је зат I газГирПГће 1ода Лгидода тШјепа. Г. писац, премда је навео пмена правника, који иначе мпсле, ипак нпје навео, где су изражена та њихова мишљења. Могуће је, да је г. иисац мислио: Ђ Ови иравници наиисали су многа дјела, које не могу бити сваком иозната, иа тко ће ми доказати, да у тим различним дјелима нису застуиали мишљење, ко]е гт ја рос1тесет. Савињи, Пухта и Барон су доиста иисали многа дјела, ну сјегурно није нити један од њих у ни једном дјелу иисао, тко је субјекат иравнога лица и није идентификовао субјекат иравнога лица са циљем иравнога лица и тако по наводу пишчеву узео за једно исто објекат и субјекат правнога лица." На ову замерку имам да кажем ово: О. Р. РисМа у своме лелу: ЈпзШи&опеЈа;; гтоеИег Вапсћ § 191. стр. 6. вели ово: »Мап капп за^еп, с1ег 2луеск веПзз!:. Гиг Леп 81е (т. ј. правна лица) ћевШпт!; 81пс1, лујгс! а1в гесћ1Нсће8 8ићјес1; с!ег Ои1ег ће1гасћ1;е1;. 01еа \уич1 81сћ зоГог! ђе! с1еп еш/е1пеп Аг1;еп (1ег јигјз^всћеп Регзопеп, сНе пип аи%ехаћ11 л\-егс1еп зо11еп, ћегаибз1;е11еп. К „ћј У^ћ ги с1еп Ро^епДеп уоп вауј^пу: 8уз1ет с1ез ћеи!;. Н. Н. II. § 86. Љ« Нисам имао при руци ово дело Савињијево, да извадим из њега место, на које овде упућује Пухта, али инак држим, да се и самим овим цитатом јасно доказује да и Савињи у овом питању мисли као и Пухта, јер се овај овде и позива на њега ради јаче потврде својега мишљења.