Branič

стр . 334.

Б Р А Н И Ч

БРОЈ. 3 и 4.

с«.1у." Г. Штрохал на то додаје: Ђ Та се наука не слаже са данашњом стручном књижевнош&у. к И овде је г. ПДтрохала знање издало. Да је тако ево доказа. СШо Каг1о\уа на страни 62& напред наведеног дела вели овако о том питању: ,, Б еш8 У1е1гггећг сИе уоп ЛиПап 2из1:ап(1е§:ећгасћ1:с, ЕсИкквгеЛакМоп ^езеМшће КгаГ1: ћаћеп зоШ:е, капп п1сћ<; ■»оћ1 еЈпет 2-№еЉ1 ип1;егће§-еп, с1а Јив1;1П1а11 ћегјсћ1;е1;, сћезеЊе бе! аиГ Ап1;га§- НапЈпапз (1игсћ ејпеп 8епа1;и88сћ1и88 ћебШ^ \\гог<Зеп.® 8°. На страни 662 Осјепе г. Штрохат означује као »зтјјећг 1;угс1п ји с< и овај пасус: Јулијанова Збирка начела преторског права назвата је Е(11с1;ит регреШит." Да она није тако баш настрана ево доказа: >• 1 ОЛо Каг1о\уа, у поменутом делу на страни 630, говорећи како је стање настало после издања збирке Јулијанове, оели »беЈМет 181: аисћ пиг уоп етет еЉсШт рШопз сће Нес1е, \уе1ћев је1;г1; 1п ејпет апс!егеп 81ппе, \\че Ггићег, а\& еАШит регре1иит ћегешћпе!; \У1гс1. (( „А одмах мало доцније: ' 8о \»1Г(1 (1епп Јићап а1в с1ег УегГавзег (Иевег Е(11к18гес1ак11оп \уе1сће с1аиегпс1е Оезе^гкгаЛ ег1ап§1 ћа1:, еШсИ регре1ш соп(ћс1 ;оГ' ип(1 огсНпаћзг ^епапп1..." ' |> ■ 9°. На истој страни Осјепе г. Штрохал такође ставља у ред »ЗгтеПсћ 1угс1пја <( да је Трибонијан био » министар прав/)/;" стр. 61). Да ни то није баш тако смијела тврдња, нека г. Штрохала увери проФесор на бечком университету уоп Сгућ1аг2. У својој књизи: Еећгћисћ с1ег ЈпвПШМопеп с1ез гот1зсћеп КесМез, на страни 26 он вели: „МН; с1ег АизГићгип^ с1ег АгћеН; \\-иг(1<!' Тпћошап, (1ег тН;1:1ег\уе11е гит диаез1ог $асп ра1аИ (ЈиаШпнтвШ*, егћоћеп \\'огс1еп \\аг <( и т. д. 10°. — На страни 654 Осјепе г. Штрохал замера!, Што 1 пок. Живко није више обратио пажње спољној историји римскога права. него је целу збио цигло у 34 ретка, »једино је г. 1 писац набројио и времено означио 4 периоде, у које се историја римског.ч права дели. (( Ту је исту замерку поновио и на страни 660 Осјепе речима: „Тако је н. пр, читаву спољну историју римскога нрава написао у 34 ретка." Та је замерка, међутим, сасвим неоснбвана, јер се у Живковој књизи говори о спољној историји римскога права почевши од 12 стране све до 85 завршно. Г. Штрохал овом замерком превиђа оно шта се разуме под изразом: спољна иеторија римског права. Тај је појам пок. Живко дао на стр.: 13 своје књиге речима: »То је управо историја извора и доцније судбине римскога права.« Њега даје и Р. Матиг у књизи својој Соигз (!' таШи^ев е! <!' ћ181;о1ге с!и ЛгоН: готајп. 3 изд. Тоте I § 7. »Б' ћ181;о1ге ех1егпе (с1и <1го1"(; гота1п) 8' оссире с1ез зоигсез <1и с1гоН; го-