Branič

број 3 ii 4.

књижевни лреглед

стр . 337.

којима би се. поред све тендециозности, показала п крајња тесногрудост г. Штрохалова. Тако н. пр. г. Штрохалу је и то за замерање, што се Живкова књига не дели у §§-е „којих бројеви бп текли у непрекинутом сљеду од почетка књиге па до краја; него г. писац једино дели који пут поједине' главе на више §§-а.- к Псто тако он сматра за потребно замерити, што Шивко »не назначује опаске сљедом, који би текао од почетка па до краја поједине главе, поједине тачке или појединога §-а, него »тјера бројевнн сљед опазака за сваку страну напосе.® Далеко је од мене, међутим и да помислим, да у Живковој књизи нема никаквпх погрешака и још чега што би се дало тачније и боље рећи. Али која је књига без такве махне ? Нитапига еггаге- ез1-! И научници светскога гласа, кад доживе да -приреде друго издање књиге, која им је донела и глас п славЈ г , не стиде се на корицама њеним у томе издању, па чак и у доцнијим, иста^ вити белешку: » Поправљено и допуњено а издање. Да се г. Штрохал у својој в Осјет (( ограничио на тим грешкама и недостатцима, ■ја му не бих ни речи рекао. Али осећаји поштовања према светлој успомени пок. Живка никако ми не допуштају да се неко на његов рачун уздиже, измишљајући погрешке у његовој књизи. Спаооје РадојичиК.

11у8 ЕтебГ, Е1ис1еб с1е ВгоИ Јп^етаНопаГ е1 с!е Вгог1 РоИНџие (с1еих1ете зегге) БгихеИез е1 Раггв. 1901 в 8° VIII, 340. Читаоцима Бранича познато је име проФ. Најса у толпкој мери, да нам није потребно говорити им о општим цртама његових расправа. Овде је скупљен другп њихов низ (први. је изашао 1896), а о дојединима од њих ми смо им недавно већ говорилп на овом истом месту. Поред исцрпног му рада 0 неутралности п 0 Поморскоме Праву , овде је још и Евроаски Концерат и Појам Међународног Права. Остали се чланци баве више развијањем саме науке 0 Међународном и Општем Јавном Праву, и упознавањем с најугледнијпм радницима на та два поља. Тако се ту упознајемо с Џорџом Букананом (191—"205), с Томом Кампанелом ('206—239), са сером Енријем Вотоном (253—259), докле с.е једна нарочита глава бави научном препирком Гроцнјевнх следбеника 260—272, а друга опет Псторијом развијања Међународног Права у Белгији (273—290 . Књига се завршује извештајем о Бентамовој заоставштини у Бритаиском Музеју. — Ово набрајање- је довољно, те да се увпди, да ће ова нова Најсова књига добро доћи сваком ко се бави Међународним и Општим Јавним Правом.