Branič

40

Б Р А Н II Ч

Што се тиче слободне воље, коју спомиње § 53. нашег крив. зак., она је у стању ца изазове највећу забуну и неразумевање код судија. Ако сз узме слобода воље у метафизичком смислу, онда се може десити, да судије увек нађу, да је слободна воља била искључена, само ако се придржавају дет^рминизма. А ако се узме, да је законодавац подразумевао тако звану релативну слободу воље, онда се одсуство слободне воље мора свести на физичку принуду, т, ј, кад је неко физички био принуђен да нешто учини, или спречен да учини оно, што је био дужан учинити. Ако би се усвојило, да слободна воља постоји, онда морална или психичка принуда не би биле у стању да искључе кривичну одговорност, јер би се по нашем крив. зак. морало узети, да је догични имао слободу избора хоће ли нешто учинити или не. Према овоме, и ако је и наш законодавац усвојио мешовити систем одређивања урачуњивости, наша законска одредба је и непотпуна и нејасна, те би је требало што пре изменити и допунити. Немачки кривични законик у § 51, даје овакву дефиницију о неурачуњивости: „Нема кривичног дела, ако је учинилац, за време извршења. дела био у бесвесном стању или стању болесног поремећаја душевне радње, услед чега је слободно опредељивање његове воље било искључено." Нема сумње да је и у овом случају узет медицинско-психолошки критеријум за одређивање појма урачуњивости. И ако је ова дефиниција много потпунија од оне у француском и нашем крив. законику, опет зато и она није без замерке. Првом делу дефиниције оскудева потпуност, јер се ни под бесвесно стање, ни под болесно аоремећење душевне радње не могу подвгсти недовољно умно развиће, извесни афекти, напитост и т. п. А израз „слободно опредељивање воље" неподесан је већ и с тога, што се оно не може ничим доказати ни у случајевима, у којима постоји исвести нормална душевна радња. Психолошки критеријум не сме се ослањати на слободну вољу, јер ће се онда увек наилазити на несавладљиве тешкоће при решавању питања о урачу-