Branič

102

Б Р А Н II Ч

као и универзални фидеикомисари и закони потомци њихови. Није се тражило, да је заоставштина у њиховим рукама. Легатари по тестаменту, који је противно дужности направљен, могли су, у исто време са тестаменталним наследницима бити оптужени, а тако исто могли су, и по својој вољи, интервенисати. Самостално, пак, са ^иеге11-ом нису могли бити оптужени. Смањивање тестамента ишло је до висине интестатског дела наслеђа тужиочевог, а никако само до количине законог дела. Део тужиочев повећавао се нарочитим правом за повећање деловима других интестатских наследника као и деловима оних, који су неправедно више овлашћени на закони део, а који нису ^иеге11-у употребили. Кад су више тестаменталних наследника, онда је требало сваког од њих особено оптужити. Пресудом се није више тестаменат смањивао но онолико, колики је тестаментални део наслеђа туженога био. Пресуда према једном тестаменталном наследнику није имала правне силе и према осталима. Према овоме ово смањивање овако, како је описано, вредило је апсолутно само према легатима, који су теретили део туженог тестаменталног наследника. Ко би ^иге11-у подигао, па пропао, губио је као недостојан све, што би му тестатор последњом вољом оставио. У току вромена постало је утврђено право сродника на закони део. Гледиште, да је сроднику повређена част, што му није ништа остављено, није, у доцније време, било пресудно. Чак и онај сродник, који је дошао у егзистенцију после тестамента и кога тестатор није ни могао имати на уму, добијао је, према овоме, право на закони део. Нарочито је Јустинијан тражио, да се ово право на закони део консолидује и прошири. Јустинијан је дао сродницима овлашћеним на закони део којима тај закони део није у целости остављен, једну самосталну тужбу за допуну законога дела т. зв. а с 1; 1 о а с1 зир1епс1ат 1 е § 1 И т а т.