Branič

Број 4.

„Б Р А Н И Ч"

Страна 63.

„модерног жанра" и ударио и сам путем велеречитог и плачног патоса. Можда су, чак, неки адвокати, чије су сузне жљезде биле врло љубазне, успели ни из жи вота и људског срца. Ну то мора бити дискретна и уздржана емоција, која се даје погодити и која не пада свом тежином, која пробија кроз извесне акценге и никад се не открије цела. Ништа није нежније него театралност у адвокатској клупи, нити ишта о асније по ствар која се брани. Још меркуриалије из 16. столећа говорећи о дисциплини одбране, саветовале су адвокатима да дају своје одбране „искрено, кратко и елегантно." Ове три речи су још истините. Данас је немогуће дати концизнију и тачнију дефиницију идеалне одбране. У колико више стече искуства у својој клупи при одбрани, адвокат у толико вшне има угледа и у толико више се труди да се саобрази овоме моделу искрености, концизности и елегантне једноставности. Нека се, у осталом, нико не превари: ако ништа није лепше ништа није ни теже него та највиша једноставност у одбрани. У том погледу, беседништво је слично сликарству: да би човек остао при битном потезу, у коме се, у исти мах, изражавају истинитост сижеа и личност уметникова, треба да доиста влада својом вештином. Треба знати све и хтети заборавити све. Треба скинути оне празне украсе, одлучно склонити у страну оно страшно вештачко цвеће, познато под именом „реторички цветови." Треба да одушевљава једино жар убеђења треба да крајњи циљ буде свих предмет свих напора. Треба, најзад, пристати на самозаборав, да би се мислило само на ствар и резултат које треба добити. * Али није довољно хтети. Природна даровитост и техничко васпитање су тако исто потребни, да би човек успео као адвокат. Количина потребних знања за вршење адвокатскога позива постаје из дана у дан све већа. Значи већ много кад се помисли и на количину знања коју су захтевали наши преци, који су у том погледу захтевали врло много. Адвокат Ками, рођен 1740, оставио нам је у својим писмима о адвокатском позиву,

мишљење о студијама које је он сматрао потребним за образовање адвоката достојног тога имена. Ками набраја знања која су по његовом мишљењу најпотребнија; то су: „Хумане науке, књижевност, историја, права, политика." У праву: од неопходне потребе је дубоко познавањ? природнога права, јавног права, римског, канонског, трговачког, црквеног, француског грађанског, краљевих наредаба, обичаја и јуриспруденције. Треба, наравно, да је човек прочитао и подробно проучио следеће писце: Платона. Цицерона, Гроцијуса, Пуфендорфа, Кумберланда, Монтескјеа, Потјеа, Кижаса, Годфроа, Тако исто, адвокату не треба да је непознати социална економија, ни политика. Напослетку, пошто је ушао потпуно у тајанствене лепоте практичке процедуре, може помишљати на пријем у стан и учешће у конференцијама библиотеке адвокатског реда. Такви су били прописи адвоката Камиа. Цицерон није ни мало мањи у захтевима које упућује младим адвокатима свога времена. У бесмртном диалогу Тускулума о особинама беседника, Красус саветује младима студије песника „због тесног односа који постоји између фигура у поезији и беседништву," и з5ог тога што поезија има „један ритам и број" који се слажу са периодима у беседништву. Ну, сама за себе, поезија може дати само складан облик а потребна је још и „суштаствена срж," коју ће дати проучавање филозофије, историје и права. Истина, Антоан, Красусов такмац, презриво изјављује да је све то излишно и да је, за беседника једно једино знање неопходно потребно: познавање људског срца. Умети читати душе, размрсити осећања својих слушалаца, да би им се у свима приликама, говорилЈ тачно језиком који она желе и очекују, — то је, по Антоану, битни особина беседника! Ну, кад се добро погледа, зар ова особина не захтева још многе друге, да би и сама могла постојати ? Да би се у свакој прилици говорило пригодним језиком, зар није потребно стећи пре тога читаву ризницу различитих знања, међу њима и оних који препоручује Красус ? Не уздајмо се у беседничку лакоћу, ако јој не претходе брижљива проучавања и ако је не подржава и одржава рад.