Branič
6
Број 9. и 10.
„Б Р А Н И Ч"
Стр. 209.
Менични уговор у основи је то исто што и сваки други уговор : сагласност воља уговорача. При том, менични је уговор строго формалан — није довољна само сагласност воља већ и то, да је та воља изражена у законској форми. Законска форма меничног уговора изложена је у § 80. трг. зак. т. ј. она се састоји у томе, да је сагласност постигнута у свима моментима уговора набројаних лимитативно у том пропису и да је та сагласност констатована на меничном писмену. Другим речима, без сагласности воље о свима моментима набројаним у § 80. трг. зак. и без констатације те сагласности на самом меничном писмену, у опште нема меничног правног посла исто онако, као што ни при свој сагласности воља неће бити брака ако није обављен религиозни чин венчања (јер није испуњена законска форма) односно, као што ни при обављеном венчању неће бити брака, ако је једном супружнику потурено друго лице а не оно са којим је он хтео закључити брак јер нема сагласности воља). Оваква природа меничног уговора истиче и из саме теорије меничног права. Но и наш законодавац такву природу меничног уговора изрично наглашава. У § 81. трг. зак. вели се изрично, да неиају меничноправне обавезности сва она изјашнења (акцепт, жиро, јемство) дата на меничном писмену које не садржи све писмене битне састојке набројане у § 80. трг. зак. Према томе теорија цитираног решења, о унапред датом пристанку на накнадно допуњавање менице не може опстати. Кад се на меничном писмену, на коме нису исписани сви битни менични састојци, стави на пр. акцепт, онда тиме није створена никаква менична обавеза. Замислимо да неко акцептира меницу на којој није назначена сума — а сви менични састојци имају један према другим исти ранг — да ли је се он менично обавезао? Није, јер нема меничне суме : обавезао је се да нлати ништа т. ј. није се обавезао. Или, неко је као акцептант потписао менично писмено испуњено у форми вучене менице то без имена издаваоца; ни он се није менично обавезао, јер нити је ко вукао на њега меницу нити је он могао примити меницу коју нико није на њега вукао. Ако се у горњим примерима на меничном писмену накнадно допише менична сума гезр. стави потпис издаваоца, онда је меница по форми у реду. Али, ипак нема ме-
ничне обавезе јер акцептант није примио меницу на суму која је накнадно означена гезр. није примио меницу коју је на њега вукло лице које је меницу накнадно потписало као издавалац. Тако се мора резоновати на ма који менични битни састојак био у питању. Наравно да то важи и за место плаћања меничне суме у прилог чега, поред предњег, говори и општи пропис § 5-17. грађ. зак. да сви уговори имају „да се на оном месту изврше као што уговор гласи." Ваља подвући да се Трг. Суд. за овакво своје резоновање позива на правне обичаје § 10. грађ. зак. међутим, баш у том процесу је изрично речено, да примени правних обичаја има места само за она спорна питања, где нема изричног законског прописа. Међутим о постанку и природи меничне обавезе има врло јасних законских прописа §§ 80. и 81. трг. зак. Имајући у виду праве обичаје Трг. Суд у прилог своје тезе резонује: кад поверилац има право да попуни бланко потписану меницу (?) има право и да накнадно попуни место плаћања! По ком законском пропису поверилац има права попунити бланко потписану меницу у цитираном решењу није речено. Стоји у истини, да се у саобраћају издају и бланко менице и менице са неиспуњеним појединим битним меничним састојцима. По закону овакве су менице неуредне — нису менице. Но саобраћај их има и — вероватно — чак их и предпоставља уредним меницама. Зашто ? Из мало племенитог разлога: да се уштеди на цени меничног бланкета. Од дужника се узима меница без датума и рока а често и без суме. На подлози такве менице обављају се више трговачких шпекулација а поверилац може рок и суму у свако доба попунити и меницу употребити према томе кад и како му је потребно. Ми не видимо разлога зашто би се оваквој пракси повлађивало насупрот законском тексту, на штету фискалних интереса државе и најзад — на уштрб општег морала. Јер, дати могућност повериоцу да суверено одређује рок и износ свога потраживања према дужнику који је морао дати од себе такву меницу — није у складу са моралом и не води моралу. Најзад, цитирано решење има и једно оригинално, но погрешно резоновање. Вели се, поверилац има права накнадно исписати место плаћања. „а презентирањем менице