Branič

Стр. 224.

„Б РАНИЧ"

Број 11. и 12.

специјално француски Државни Савет (1е СопзеИ (1'Е(ађ, који је у својој јудикатури старој већ више од једног века, успео да попут римских претора, заведе нове принципе и нова гледишта, која нису раније била утврђена путем какве брижљиве теоријске анализе већ их је извукао из самог живота, из компликованог правног саобраћаја једне тако развијене друштвене средине као што је француска. Административни спор због прекорачења власти (1е гесоигв роиг I'ехсез <1е ромо1г) и његова даља варијатна, спор због злоупотребе власти (роиг 1е с1е1оигпетепГ <Је ротоГг) и теорија административнихуговора без сумње су његова творевина. Приликом наших излагања, ми ћемо имати поглавито на уму француско право, пошто је оно још и данас остало узор управног судства, и то, можемо слободно рећи, не толико по модерној организацији највишег управног суда, колико по концепцијама које су у пракси најзад извојевале победу над администрацијом и дефинитивно учврстиле административно право. Из тих разлога, ми ћемо за сада немачко право оставити на страну, које је много доцнијег порекла од француског, и које, и ако обилује дубоким и широким теоријским схватањима, није имало, па ни данас нема онакав практичан значај по развој административног права као што је то случај са француским правом. Постало за време Наполеонове епохе као сопзеИ <1е рге1ес1иге а под утиџајем Сјејесових доктрина (адде' ЗГуез), француско административно судство послужило је у својој основној идеји за углед готово свима континенталним земљама у Европи, од куда и име томе систему — континентални систем, за разлику од система англо-америчког који је спроведен у малом броју држава, и чија је одлика, као шго је познато, да редовни судови суде и админинистративне спорове. Ова два проналаска француске административно - судске праксе: спор због прекорачења власти и административни уговор, свакако су од интереса за дубље разматрање. Но како је онај први много старијег датума и како се о њему много писало и расправљало, остаје као много интересантнији за излагање админпстративни уговор о чему ћу и ја данас, ако ми поклоните вашу пажњу, покушати да расправљам. I. Познато је да предмет управног спора могу бити само она акта управне власти,

која ова доноси у својству органа државне власти с правом заповедања. Све што је изван овога круга њенога рада, не подлежи разматрању управних судова. Управни судови, као нарочита врста судова, сходно начелу поделе власти према општем француском схватању, имају за функцију и једини задатак да врше судску контролу оних управних аката, који су управо својствени администрацији, а,то су тако звана акта власти, у којима се држава јавља према појединцима у улози заповедања. Позвана према данашњем државном уређењу да им заповеда у својству извршиоца закона с једне стране, и с друге у својству органа који има у даном моменту по своме дискреционом праву да изналази државне интересе, — она је и ако наоружана том моћи, дужна да управља и заповеда у границама закона. Све повреде у овоме смислу од стране управне власти могу се нападати пред управним судовима, који на тај начин значе судску контролу рада управне власти. Радећи дакле у томе својству а по принципима који су својствени свакој правној држави, држава као управна власт има над собом управног судију. Исто тако с друге стране познато је, да држава као и свако друго лице, било физичко или правно, нема другог начина да задовољи своје потребе, него да их постиже путем уговора са појединцима. Ако јој треба порез, царина или умоменту државне опасности позивање грађана у рат, она ће то учинити наредбом силом своје власти, наравно власти која има свој основ у закону. Ако јој међутим треба да подиже грађевине за школе, болнице, судове и т. д., или ако јој треба профијант за војску и остала слична материјална снабдевања, она ће се за то морати обратити појединцима и са њима у томе случају преговарати на равној нози — правити са њима уговоре. У томе случају, држава се појављује као приватно-правна личност по познатој теорији о фискусу, јер по речима Хачековим држава има Јанусову главу — с једне стране наређује и заповеда, с друге стране тражи и преговара и у томе случају она има над собом грађанског судију. Било да она према појединцима не изврши уговор, било да то они не ураде према њој, испуњење уговора неможе се тражити т. зв. административном принудом већ помоћу редовнога суда. Тако је, по опште усвојеним начелима постављеним у теорији административног права, разграничена надлежност управних