Branič

2

Број 11. и 12.

„Б Р А Н И Ч"

Стр. 225.

и редовних судова. Разматрању првих, као што смо видели, подлеже они акти администвативне власти који су познати под именом административног акта (Гас(е ас1тшзГгаШ, УегшаИип§5ак^). Овде ваља разликовати административни акт од акта администрације. Акт администрације може бити све што од ње потиче, све оно што долази у њену надлежност: све т. зв. административне операције, вођење административно-техничких послова и т.д, Административни акт међутим као што је познато, то је такав акт управне власти, којим се производи правно дејство у спољнем свету не само у кругу саме управе већ и према трећим лицима са оном истом правном снагом коју има и судска пресуда. По речима Мајеровим, судска пресуда је начин на који функционише судска власт, административни акт начин на који се манифестује радња управне власти. Разматрању других, подлеже све оно што није, не само административни акт у његовом горњем смислу, него ни све оно што нема везе са управном влашћу као таквом, т.ј. кад се управна власт јавља као орган заповедања, дакле само оне радње у којима се јавља управна власт као представник државе нриватно-правне личности, државе фиска, као што се то обично каже. Према томе, редовни грађански судови били би надлежни за расправу свих оних спорова између појединаца и администрације који би произилазили из уговора тако закључених. По нашем позитивном праву, како оном које важи на територији Србије, тако и оном које важи у Словеначкој и Далмацији т. ј. по аустријском праву, спорови ове врсте долазе у надлежност редовних судова. § 19. српског грађ. законика овако се изражава: „И права самога Кнеза и правитељства, која у овом закону извор и опредељење имају, хоће се по овоме закону судити". У овом је смислу и јудикатура Касационог Суда у Србији, по којој кад је једна уговорна страна држава, она се потпуно равна приватном уговорачу. (в. О. о. од 23. фебруара 1888. г. Бр. 609, која колико је нама познато није више мењана). Исто је тако и по посебном хрватском праву, које је важило и важи још и данас на територији Хрватске. Што се тиче приватнога права које важи на територији Војводине, које није ништа друго него рецепција угарског права, и како угарско право није кодификовано већ у великој већини обичајно, то је у Војводини на основи ових

правних обичаја, расправа спорова из уговора између фиска и појединаца припадала грађанским судовима. Уговори између државе и појединаца могу бити разнолики, као у осталом и сри приватно-правни уговори. Уговор о закупу, уговор о куповини и продаји, уговор о најму, уговор о уступљењу, уговор о набављању и т.д. За поједине од ових уговора постоје у нашем позитивном праву и нарочити прописи, који се односе на све оне претходне радње које треба да се испуне било од стране појединаца било од стране државе, па да се може доћи до уговора. Такви су прописи, примера ради да наведемо, они који се односе на уговоре о набављању државних потреба, а који се већином налазе у закону у државном рачуноводству, у закону о набавци војних потреба и др. Том приликом као што се из тих законских прописа види, законодавац поставља извесне обавезе за државу и за појединце, које ови морају испунити;да би се до уговора дошло, а који се већином односе на пут и начин које ови има да испуне па да се може приступити уговарању. Један од тих начина, да напоменемо само примера ради, јесте јавно надметање •— лицитација, које има да буде извршено од стране управне власти по прописима који су за исто постављени. Питање се сад поставља, како треба схватити ову претходну радњууправне власти, да ли као њену чисто управну акцију, дакле административну, или би и то биле радње које она предузима као приватно-правно лице — фиск? Ми мислимо, да треба једва напоменути, да је ова радња управне власти јавно-правног карактера, и да се те одредбе односе на државу — управну власт, која као таква има да сврши све тамо поменуте претходне радње, да би на тај начин омогућила држави — фиску закључење потребног јој уговора. Држава фиск не може одређивати лицитације, пошто јој недостаје прћво заповедања и издавати опште обавезне прописе, као таква она може само уговарати, али то може држава — управна власт, која се све до момента закључења уговора и појављује као таква. Као што се види, моменат закључења уговора између фиска и појединаца наступа тек онда, када су све ове претходне радње свршене од стране управне власти као такве, које су јој законом прописане. Дакле, ако је управна власт повредила закон каквим својим актом у извршењу ових претходних радњи, и тиме учинила