Branič

Број 2. и 3;

„Б Р А Н И Ч"

Страка 35

Али не само да се питање доказивања поставља за повериоце из нагодбе већ је било случаја да браниоци маса осгГоравају и потраживања потврђена судским поравнањем, ј- оје по закону има силу извршне судске пресуде. Оваква пракса потпуно је неправилна Сви судски извршни титулуси у које спадају све судске одлуке на основу којих се може тражити извршење, дакле и судско поравнање, и решење о потврди нагодбе (в § 61. банске наредбе о ванстечајној принудној нагоди) потпун су доказ за право повериоца. Према томе не само да поверилац то своје право не мора у стечају поново доказивати, већ он нема ни правне могућности да то доказује. Оспоравање од сгране браниоца води парници, међутим о једној веН пресуђеној ствари парница се не може више водити и према томе оспоравање не води никаквом циљу. Противу овакве праксе бранилаца масе, које судови у осталом ничим не спречавају, не говоре само материјални разлози, већ се таква пракса противи и формалном законском пропису из § 32. стец. пост. Наиме наш стец. пост. познаје две врсте пријава у стец масу; пријаву по §32. стец. пост. и пријаву-тужбу по § 58 стец. иост. Пријаву-тужбу по § 58. стец. пост. подносе повериоци чије тражбине нису пред судом пречишћене и они уз ту пријаву морају иоднети доказе на основу којих ће се гражбина моћи ликвидирати. Овакве тражбине бранилац може признати или не признати. Ако их призна суд их уводи у списак тражбина, као пречишћене, а ако их не призна, суд доноси одлуку о упућивању на парницу. Међутим сасвим је други случај са траж бинама државе и општине за јавне терете и ђумрук и са тражбинама приватних по верилаца које су утврђене извршним судским титулусима. По §. 32. стец пост. овакве се гражбине не доказују, дакле не подноси се пријаватужба, већ се оне само суду пријављују да би им суд при подели стец. имовине исплатио припадајући им део. А чим нема дока-

зивања, не може бити ни ликвидирања и према томе ни оспоравања. Овај пропис § 32. стец. пост. потпуно је логичан и оправдан. Стециште је поступање у коме се имање презадуженог дели између поверитеља. Према томе сви повериоци који имају у рукама титулус на основу кога могу да траже наплату пугем извршења, пријављују се стец. суду да им он из масеног добра исплати припадајући им део. По том истом приципу по коме повериоци са извршним титулусима пријављују суду своју тражбину да им се из масене имовине исплати припадајући им део и држава може без пријаве-тужбе да тражи наплату својих потраживања побројаних у § 32. стец. пост., јер и иначе по § 465. грађ. суд. пост. држава и општина могу без судске пресуде извршним путем да наплате оваква своја потраживања побројана у § 32. стец. пост. Стец. поступак није поступак ревизије презадуженикових правних послова извршених пре отварања стечаја па дабимогао бранилац масе или повериоци да испитују умесност и оправданост судских одлука. Ако су од извесних правних послова стец. дужника настале штете за повериоце они могу на основу § 303. а. грађ. зак. да граже поништај тих послова или они могу ванредним правним средствима-поновљењем парнице тужбом за поништај поравиања и др. — да наиадну извесне судске одлуке али то не сме да спречи суд да при подели дужникове имовине свима повериоцима са извршним титулусима исплати припадајуће им делове имовиие презадуженог. Само у случају када закон дозвољава задржање извргпења пресуде и само ако се испуне услови које закон за то задржање изискује, стец. суд неће повериоцу исплатити његов део док суд не реши о умесности употребљеног правног срества. Једино овакав рад суда био би правилан и на закону основан. Суд не сме да уважи оспоравања пречишћених тражбина, јер на тај начин даје могућност да се бесправно и за дуго време искључе из решавања о судбини стец. масе многи повериоци а некипут и најзаинтересованији.