Branič

Страна 36

Број §. и 3.

О РАЧУНСКОЈ ПАРНИЦИ САМ. С. ДЕ МАЈО АДВОКАТ. ПРИПРАВНИК.

По жалби тужилачке стране Касациони Суд је одлуком свога оделења од 2. септ. 1922. год. Бр. 6396. поништио поменуто решење са ових разлога: „Кад је тужилачка страна понудила главну заклетву за туженог Б. на околност, да је тужилац имао по уговору право на половину чисте зараде од обављених послова, и да се у погледу зараде нису обрачунали за1913—1914. год. од мобилизације, као и да тужена страна на име те зараде није тужиоцу ништа издала, коју је заклетву тужена страна примила, онда је Суд погрешио што је нашао да нема места нонуђеној заклетви. Речене околности су у смислу § 262. гсп. решавајуће и довољно опредељене, а међутим су се обе стране споразумеле да се те околности заклетвом расправе". в) Случај наведен на стр. 6. г) Одлука Оделења Кас. Суда од 13. авг. 1886. бр. 2412. „најпре треба доказивати ортаклук, па тек решити да ортак рачун положи. О томе парнице морају бити засебне." 1 ) д) 0. о. К. С. од 8. окт. 1880. Бр 4( 03. „Кад се тражи полагање ортачких рачуна онда прво треба да пресудом буде расправљено питање о постојању ортаклука, јер се без расправе тога питања не може расправити питање о дужности полагања ортач ких рачуна"-) Из наведених случајева види се двоје : 1. Да наша судска пракса није стална у томе, који се докази могу употребити за утврђивање правног односа, из кога би за једну страну истицала дужност полагања рачуна, одн. за другу страну дужност да поднети рачун прими. Већ да, у неким случајевима, доказе дели на оне, којима се тај однос сматра као доказан, и на оне којима ту доказну снагу не признаје, и 2. У томе случају стоји на гледишту да се тај однос има доказивати засебним спором. Јер сматра да се у једној парници не може доказати двоје: и постојање таквог односа, и дужност једне парничне стране да због свог положаја у томе односу, мора другој страни положити рачун, одн. примити од ње положени рачун и на њега дати свој одговор. 1) Из забележака г. Вој. Анђелковића, судије. 2) Никетић, Трговачки Законик.

Због таквог схватања може се догодити да н. пр. чланови ортаклука за почесне шпекулације. којима ортак овлашћен за вођење послова не жели да положи рачун, морају, ради изналажења тачног рачуна, водити три спора: 1) у коме ће доказати постојање тога ортаклука. 2) Спор по тач. 1. § 351., у коме ће на основу судске одлуке да ортаклук постоји, тражити да им овлашћени ортак положи рачун и 3) спор, у коме ће се утврђивати, евентуално, нетачност поднетог рачуна. Или обратно, три спора морао би водити и овлашћени ортак, од кога други ортаци ортаклука за почесне шпекулације не би хтели да приме ван суда понуђени рачун, нити да тим путем пречисте диференције, које између њих постоје. . Ми стојимо на гледишту да је у спору за полагање одн. за пријем положеног рачуна допуштена употреба свих доказних средстава, која су иначе допуштена у грађанском судском поступку, и да сва та средства имају у овоме спору исту доказну снагу. Тако исто, да се у томе спору може једновремено доказивати и постојање односа, из кога већ поменуте дужности истичу, и сама та дужност као таква. За то дајемо ове разлоге: 1. Као што је напред речено, о доказивању у овоме спору говори само § 352. гсп. који у том погледу не прописује ништа особено. Значи, да и за овај спор вреде све оне одредбе о доказима, које иначе у грађ. суд. пост. важе. Ни једним законским прописмо није, с обзиром на овај спор, дато једним доказним средствима какво преимућство над другима. Дакле у овоме спору закон признаје подједнаку доказну снагу свима доказним средствима: признања, исправама (јавним и приватним), заклетвама и сведоцима, наравно у колико се ти докази уопште могу употребити у ком случају. Према томе се никако не може узети као тачно, да се релевантни правни однос може доказивати признањем или исправом, а не сведоцима или заклетвом; и да у првом случају судска одлука треба да буде у сагласности са тужбеним тражењем, у другом пак, да се тужилац има одбити од тражења. 2. Односно становишта наше судске праксе, која се у пракси, као што смо ви-