Branič

Број 2. и 3. „Б Р А Н И Ч" Страна 3?

дели често истиче, — односно становишта да се у једноме спору не може доказивати и релевантни односи, и она дужност која за једну парничну страну из тог односа истиче, већ да се то има расправљати у двема одвојеним парницима 1 ) навели смо већ да се са ти стновиштем не слажемо. а) С обзиром на оно што је речено под 1) (о неограниченој употреби доказних средстава) потсећамо на оно, што смо о рачунској парници рекли у одељку II. под 3. њему је објашњено да се по нашем законику за коначну расправу рачуна могу водити два спора; онај из § 351—355 и спор из §§ 356 и 357. гсп. Први у коме ће се утврдити да је неко дужан да положи рачун, или положени рачун да прими и на њ одговори, и други у коме ће се, евентуално, утврђивати тачност положеног рачуна Дакле све што се односи на утврђивање дужности има се расправити у првом спору Законодавац није прописао да зато треба водити три спора, већ само два. б) И ако пођемо са гледишта да се једним спором не могу расправити два главна питања, — према томе да се, по појављеном становишту наше судске праксе — јед ним спором не може расправити и питање о постојању релевантног односа, и питање у дужностима, које за обе стране из тога односа проистичу, морамо имати у виду: аа) циљ рачунске парнице за полагање, одн. пријем положеног рачуна је, да нам дужна страна рачун положи, одн. положени рачун прими. То је тужбено тражење. Постојање односа, из кога те дужности проистичу, не долази у став тужбеног тражења. Он је само средство којим се доказује оправданост тужбеном тражења. Тако исто и дужности, које из тог односа проистичу, и које нам дају право на тужбено тражење не сачињавају неко посебно пигање. Јер и оне улазе у састав тога односа, будући да из њега потичу. Према томе; постојање релевантног односа, и право које једној страни из тога односа припада према другој' није двоје већ једно с обзиром на поступак. У спору таквом !) На томе гледишту стоји и г. Несторовић у својој поменутој расправи иа стр. 61.: ,,А шта ћете поднети за доказ, кад н. пр. хоћете да тужите ортака за почесне шпекулације, за који ортаклук не тражи писмен уговор. Треба у нарочитом, редовном спору, претходно да докажете да је између вас постојао рачунски однос, и кад се то судском пресудом призна, онда ћете тек моћи да подижете тужбу за полагање рачуна. Ето, та пресуда, изречена у предовном спору, служиће Вам као основ за тужбу у претходном рачунском спору."

нема два тужбена тражења, већ само једно. Стога и за расправу тога нису потребна два спора не само један. 2 ) бб) Ово се питање може осветлити и са гледишта основа, из којих рачунски односи потичу. (види од II. под 1.) Расматрањем тих основа види се, да се рачунском спору за полагање одн. пријем положеног рачуна има да утврди само један факат, из кога права и дужности парничних страна сами по себи потичу. Тужилачка страна има доказивати само иосшојање тога сракта, на коме се тужбено тражење оснива. Н. пр. код односа, који имају свој основ у уговору, факат, који треба доказивати је уговор — његово постојање. Којим ће се средствима то постојање доказивати, зависи од тога која се средства имају на расположењу и од врсте уговора. Самим тим што је тај факат доказан, утврђена је и дужнос.т за ону страну, према којој је тужбено тражење управљено. Код оних' пак, односа, којима је основ у закону (н. пр. старатељство (треба само утврдити факат да је неко старатељ. Самим тим фактом, по законском пропису (чл. 79. зак о стар.) утврђује се оправданост тужбеног тражења. Дакле, утврђивање тога да између два лица постоји релевантни однос, и утврђивање тога да једна страна из тога односа има према другој каква права није двоје већ једно, нису два главна питања, нису два спорна питања. већ само једнно. Утврђивањем факта да релевантни однос постоји, утврђена су истовремено и права одн. дужности оних лица, која у том односу једно према другоме стоје. — Стога и јесте за расправу тога довољно вођење једнога спора. 4. Још једно питање. Да ли судска одлука о тражењу у овом спору треба да буде у облику решења и пресуде? Питање је важно због тога што противу решења има места жалби (§ 322. гсп ), противу пресуде, пак, незадовољству. (§ 309. гсп.) Тако исто и због примедаба виших судова. Јер, док примедбе дате на пресуду нижи суд може неусвојити и дати против разлоге, (§ 332. гсп.) примедбе дате на решење морају се од ниже суда усвојити. 2 г) По Несторзвићу стр. 46. Већ је раније, у одељку под I. речено да 2) По таквој логици у случају спора, због дуга, морао би се прво водити спор којим би се прво утврдило псстојањн дуговинског односа, да би се тек потом — на основу пресуде, којом је постојање дуговинског односа утврђено — могло тражити да дужник буде осуђен на плаћање дуга.