Branič

Број 2. и 3.

„Б Р А Н И Ч"

Страна 51

га добити у натури или у новцу, како се чланови задруге изјасне. У томе смислу треба увек тумачити право наслеђа једне удове задругареве на посмртно имање, које је он оставио својој кћери. Према наведеноме, мапш може само своје женско дете заостало у задрузи наследити са прпвом, које је имала њена кКер у тој неподељеној задрузи, а мушко дете, кад је у задрузи, по законском реду ни у ком случају. Ова је одлука као Начелна обавезна за Општу Седницу и сва оделења Касац. Суда. Др. Ј. Ј. За расматрања решења иследних полиц. власти, којим се зауставља ислеђење какве кривице и једна од парничних страна упућује надлежном суду за претходну расправу појављеног спорног грађанског питања надлежан је дотичан првостепени суд а не административна власт. Начелна Одлука Опште Сед. Касац. Суда од 16. децембра 1925. год. Бр. 10913. Господин Министар Правде актом својим од 4. децембра 1925. год. Бр. 75236, а на представку господина Министра Унутрашних Дела од 20. октобра 1925. год. Н Бр. 1426, тражио је да Касациони Суд донесе Начелну Одлуку о томе „која је власт-судска или администратшвна — надлежна за расматрање решења иследне власти донесеног у кривици, којим се (решењем) заустшвља ислеђење кривице и једна од парнилкнх стрЈна упућује надлежном суду за аретходну расправу појављеног спооног грађ.^нског питања." Доношење начелне одлуке тражи се због тога, што се истиче, да и у Касационом Суду постоје две контрадикторне одлуке о истакнутом питању и то одлука Бр 9307 од 1919. године и одлука Бр. 3246 од 1925. године. Поводом овога тражења Касациони Суд у Општој Седници својој, а на основи тач. 1. § 16. Закона о своме устројству, проучио је ово питање у вези са дотичним законским прописима, па је нашао: да је за расматрање ових решења надлежан једино суд. Интерес јавнога поретка у друштву и држави, као и интерес заштите личне и имовне безбедности изазвао је потребу прописа општег Казненог Законика као и других специјалних закона, по којима је чињење злочиних, преступних и других кривичних дела запрећено казном, али опег с друге стране интерес окривљених лица, односно

интерес правилне и непристрасне истраге, извиђање и суђење кривичних дела, сгавио је у надлежност искључиво судовима. Судови су дакле једино надлежни за извиђање и суђење кривичних дела, у колико та надлежност по ком специјалном закону није нарочито додељена другој којој власти. Све остале власти, које се баве извиђањем кривичних дела која спадају у надлежност суђења судова само су помоћни органи судски. То се види како из устројства окр. начелства од 12. маја 1839. г. зб I. стр. 78. тач. 7. по коме су окруж. начелници дужни да сваког оног који би какво злочинство учинио, био он од судске власти позван ијш не, сам или посредством начелника ухвати и надлежном суду преда, тако и из чл. 5 и 7 садашњег Устава, § 7 зак. о усгројству првостеп. судова и §§ 3 \ 36, 37 и 38 крив. суд. поступка. Све ове власти дакле, истрагу предузимају и врше као органи судске власти због чега њихове одлуке по кривичним делима у колико их по закону оне могу доносити, а тичу се прекидања истраге стављања под кривичну истрагу и у притвор, па и одлагања ислеђења, у случају употребе правних средстава против истих. а неке и по званичној дужности, морају бити предмет контроле и расматрања надлежне судске а не адми нистративне власти, што се нарочито види из § 34 крив суд. поступка у вези са § 3. зак. о истражним властима и из § 131 крив. суд. поступка. Према овоме из природе саме ствари излази, да и све друге одлуке иследних полицијских власти, управљене на ислеђење дотичног кривичног дела, у колико би према истима било места употреби правних средстава, имају бити предмет судске оцене, па дакле и решење којим би се застајало са кривичним ислеђењем док се не расправи појављено грађанско питање и којим би се за доказивање и расправу тога питања, једна од интересованих страна, упућивала на парницу. Ово нарочито и зато, што се те одлуке, односно та решења, у самој ствари тичу тока ислеђења и што ислеђујућа полицијска власт, доносећи такво решење, у самој ствари улази у оцену питања о постојању или непостојању самог кривичног дела, па налазећи, да, према дотле ислеђеном стању ствари о истоме не може бити ни речи и да претходно треба расправити неко грађанско питање, обуставља истрагу а једну страну упућује