Branič

Број 2. и 3.

„Б Р А Н И Ч"

Страна 33

негативно, ма да налази да би с!е 1е§е {егепсЈа боље било усвојити супротну солуцију 1 . Морамо такође, напоменути да и у опште већина наших правника сматра да заложно право по нашем постојећем позитивном законодавству на основу одржаја не може постати. Ово се мишљење оснива на следећим разлозима: 1. §§ 306., 928. и 929. Грађ. Зак. вели се, не спомињу заложно право, те се они према томе искључиво односе на право својине и на службености, а не и на заложно право, о којем се у тим прописима не говори; и 2. § 314. Гр. Зак. изрично каже, да еамо сопственик може своју ствар пуноважно заложити и да, доследно овоме, заложно право пада чим се докаже да залагач није био сопственик дотичне ствари; одавде се, пак, изводи, да у овом случају, према горњем пропису, заложно право не може постати ни по основу одржаја. Ми се никако не можемо сложити са горе изнетим тумачењем дотичних законских одредаба. Прва замерка, која се томе мишљењу може учинити, јесте општега карактера; наиме, оно губи из вида генерални значај институције застарелости, ослања се искључиво на стилизацију горњих законских наређења и не увиђа иза те стилизације онај општи дух нашега законодазства, који провејава кроз целу главу IV. Грађ. Зак., а који увек треба да се има у виду приликом тумачења закона (§ 8. Гр. Зак.) баге !е§ез поп ез! уегђа еагит 1епеге, зе<3 ујт ас роЈезШет, — горње мишљење на првом месту греши се о овај чувени принцип и ево разлога нашега тврђења: Закон поставља у §-у 923. Гр. Зак. опште правило, по којем се застарелост односи на сва права у опште; идеја застарелости је једна идеја акцесорна свакоме имовинском праву 2 Ј, те према томе, а с обзиром на § 923. Гр. Зак., ако се жели тврдити, да је неко право изузето од дејства застарелости, има се по правилу ехсерНопез зШсИзбЈтае бип! тЈегрге^аИошб доказатп или да природа дотичнога права начелно искључује примену застарелости (као што је то напр. случај с породичним правима), или да

1 Вид. Др. Марковић, Лазар: „Грађанско Право", књ. прва, стр. 535. 2) О томе детаљније вид. наш чланак у „Архиву". „Теорија застарелости у грађанском праву", књ. XI. Бр. 2. за 1925 год. '

је то право изрично у закону од дејства застарелости искључено. Да природа заложног права не искључује примену могућности примене застарелости није потребно дуже доказивати: заложно право по својој природи јесте једно стварно право, а најјаче стварно право — својина, може да постане на основу одржаја, те с тога и природа заложног права, као једног слабијег стварног права, говори за то, да и ово право буде подвргнуто дејству застарелости. Према горњем не стоји и тај аргуменат, да заложно право, као право неспоменуто у §§-има 306., 928. и 929. Грађ. Зак. не спада под одредбу §-а 923. Гр. Зак. И доиста, овај последњи пропис поставља опште правило, а §§ 306., 928. и 929. Гр. Зак не садрже никакав изузетак у погледу заложног права, већ га само не спомињу; једна празнина логично има да се попуњава општим правилом, а никако се не може на основу тога уводити један изузетак од таквога правила. 2. Истина је да ствар може заложити само сопственик те ствари, али и отуђити је само он може; међутим наше право познаје и обратне случајеве (§ 221. Гр. Зак.) те се не може казати, да § 314. Гр. Зак, принципиелно не допушта установљење заложног права на основу одржаја и то тим пре, што је у главном и сам смисао институције одржаја баш у томе, да се њоме попуни недостатак (дефекат) у правном основу притежања дотичне ствари од стране држаоца и да се на тај начин оно фактичко стање, које је трајало у току у закону одређеног размака времена дефинитивно претвори у једно правно стање. 3. Осим тога, да би у опште могло бити говора о прибављању неког права одржајем, потребно је да је прибавилац савестан, т. ј. да он не зна за недостатак својега права; савесност се, пак, овде увек по правилу претпоставља, — онај, који противно тврди, има то и да докаже. Према томе и у нашем се случају савесност повериоца претпоставља и она мора да се у једном јавном интересу штити : сопственик ствари имао је довољно времена да своје право брани, није ли он то учинио — нека онда себи припише незгодне последице и сноси на својем добру терет. а накнаду нека тражи од залагача, који га је својим поступањем оштетио; поверилац, пак, није томе крив. 4. Исту солуцију, напокон, захтева и проблем сигурности правнога саобраћаја у дру-