Branič

Врој 4. и б.

,Б Р А Н И Ч

Страна 73

вољно је само писмена манифестација тужиочеве воље за одустајањем од парнице, а у другом случају усвајање те манифестације од туженог. У кратком поступку, према пракси, усвојено је: да за ток процедуре, у колико не постоје специјални прописи у глави XVII. грађ. пост., важе општи прописи редовног суђења 1 ). Према томе кад у кратком суђењу нема изричног специјалног прописа за одустанак од парнице, — онда и ту ва;ки општи пропис редовнога суђења из §. 143. гр. пост. — Да ли је то правилно, или је ту просто празнина у закону?.... За одустанак од права у опште, који као шири појам обухвата и одустанак од парнице, нема прописа у грађанском судском поступку. За њега важи општи пропис §. 13. грађ. закона, по коме воља људска за све правне послове замењује закон, у колико закону (материјалном и формалном) није противна. Иначе грађ. пост. предвиђа само одустанак од парнице, подразумевајући под њим само одустанак од започете процедуре, а не и одрицање и од самога права, које би било у ствари поништавање самога права на тужбу Одустанак као једносгран акт важи од момента предаје писменог одустанка Суду, а као двостран акт од момента кад га тужени прими. У оба случаја погрешно би било сматрати да одустанак важи од момента судске одлуке, која га, често много доцније, само констатује. Правна способност, за одустанак од парнице јесте она, коју има субјект у грађанском поступку, у опште, а не и носилац самог спорног права, и саме способности бити парничар. Зато на пр. старалац може одустати од парнице, али не и поравњати се, жена као пуномоћник мужа исто. За одустанак од права на против тражи се друга способност, а то је способност, која и за равнање и за располагање. У кратком суђењу: општи пропис из §. 143. гр. п.. који говори о могућности једностраног интегралног одустанка од парнице у редовном поступку неприменљив је генерално, јер прво у кратком суђењу нема одговора на тужбу, а друго за кратко суђење процесуално је често везан као услов (премда не облигаторан) процедура нарочитог поступка за обезбеђење. — Пракса је код примене овог §-а била двојака, узимајући да: 1. може бити одустанка од тужбе без пристанка туженог у сваком стадијуму

1 )Тако и д-р Д. Аранђеловић у расправи: „Кратко суђење...." у делу: „Правне расправе" 1921. стр. 94-106; и ако то истина изрично не помиње.

кратког поступка, полазећи од тога, да се у недостатку специјалног наређења мора интегрално применити само §. 143. гр. пост., пошто у овом суђењу нема достављања тужби; — или 2. може бити оваког одустанка у прииципу, али само до тог момента док осудно решење није достављено туженом; после достављања само уз пристанак туженог. КаИо 1е§18 за законску стипулацију из § 143. гр. п. јесте у томе, што у већини случајева сам интегрални одустанак од парнице, као једностран акт, јесте већ потпуно КезШиИо ш ш1е§гит, пошто није било никаквих последица за тужену страну, и ова реституција и јесте циљ одусганка. Као даљи разлог практичне важности могло би бити тежња да се упрости судска процедура, јер би на крају крајева ту и код примања одустанка могла искрснути тешкоћа услед захтева тужене стране на накнаду штете, ако не за убијено добро име, глас и кредит, а оно бар за престанак суду, што би у суштини опет било нов спор ... Ако би се узело да исто треба да важи и за кратко суђење до достављања т.зв. осудног решења, то не би било правилно, јер је врло често сама тужба по кратком поступку везана за обезбеђење, управо њиме је условљена по § 386. грађ. суд. поступка. И сад ако одустане од тужбе један такав поверилац, који је по § 386. грађ. пост. био приморан подићи тужбу ради правдања претходне прибелешке и забране, онда није истина да такав тужилац све до „осудног решења" није туженоме проузроковао никакве трошкове, никакав атак на материјално правну сферу. На против, он му је у забрањивањем, пописом евентуалним одузимањем ствари могао проузроковати не мале трошкове, не мале непријатности, губљење времена, убијање имена и кредита?! Још мање је оправдано усвојити одустанак од тужбе без пристанка туженог после осудног решења, и ми смо њему апсолутно противни. О неком прибегавању судској практици, да она утре пут једнообразној процедури, не може се овде говорити, јер у домену грађанско-судског поступка, као закону јавноправног карактера, нема места аналогији, а пропис § 11. грађ. закона, који говори о судском тумачењу закона, може се односити само на материјални грађански законик, а не и поступак, немајући при том снагу закона. Због тога смо мишљења: да се код одустанка код тужбе у кратком суђењу мора правити разлика: да ли је тужби претходило обезбеђење (забрана или прибелешка), или није. Ако је овај други случај, — онда је