Branič

Страна 74

„Б Р А Н И Ч"

Број 4. и 5.

одустанак по последицама, а делимично и по правној природи потпуно истоветан са једноставним одустанком од тужбе у редовном поступку. С тога је КезШиИо т т1е§шт у овом случају толико постигнут колико и у редовном суђењу самим одустанком, што чини да би тражење пристанка од тужене стране овде било само један излишан посао. Зато и овде треба уважити одустанак без пристанка тужене стране, сматрајући овакав одустанак потпуно као један потпуно једностран правни посао невезан за форму. Дефиниција оваког одустанка била би: она генерална, најшира: одустанак од парнице јесте напуштање процедуре од тужиоца. Суд по оваком одустанку исти уважава решењем. (Сад је питање: да ли је правилно не известити туженога о уважењу одустанка и акта оставити у архиву? Налазимо да није, јер закон ништа противно томе не наређује а сав рад до достављања тужбе туженом јесте само рад суда са тужиоцем и тужени за њега још не зна, а нема ни потреба да за њега сазна. Извештавати туженога о овоме, по обрнутој логици просто из тога разлога што то закон не забрањује, неумесно је). — Ако је пак тужби (овде: „правдајућој тужби") претходило обезбеђење, — онда налазимо да голи одустанак тужиоца од парнице апсолутно није у стању да ствар поврати у пређашње стање, јер је обезбеђење имало напред наведене последице, које дубоко засецају у материјалне интересе туженог, — те с тога одустанак не треба уважити без пристанка тужене стране. Овај пристанак туженога потребан је, јер тужени баш сада може имати правног интереса да не прими одустанак, да се не би доцније изложио новом спору због исте ствари. Непримање одустанка у принципу закон претпоставља кад говори о примању одустанка у начелу, пошто тужени увек има права на суђење. Од интереса је само: да ли одбијање одустанка мора бити мотивисано или не? Ми сматрамо да француско право у пракси сасвим оправдано не уважава одбијање одустанка ако није доказан правни интерес тога одбијања 1 ) — Дефиниција овога одустанка, који се мало разликује од предњега била би као у Француском праву: одустанак од парнице јесте напуштање процедуре од тужиоца примљено од туженог 2 ). Правка природа одустанка: Пристанак тужене стране на одустанак од парнице по *) Француски Касациони Суд одлуком од 24. децембра 1906. г. (3. 1907. 1.399): „на судовима да суверено оцене и одлуче о мотиву давања и одбнјања одустанка". 2 ) 01а850П е! Со1ше1-Веаце: РгеЉ.. <Је ргоседпге сто1е 1908. стр. 18.

својој правној природи даје правном послу одустанка од парнице у опште карактер консенсуалног уговора. Он по својој суштини и правној природи, јесте нека врста поравнања, те по томе, оно што у принципу важи за поравнање, у многоме важи и овде. Странке, које се саглашавају о одустанку саме одлучују о спору између њих за тај мах, не везујући свој споразум за нарочиту форму. Овај споразум долази на место суђења, које би настало да се нису споразумели. То што тужилац за себе не тражи ништа, одузима оваком одустанку карактер теретног уговора и разликује га од поравнања, које је увек теретан уговор (комутетиван или елеаторан) захтевајући чисто и јасно обостране жртве за откупљење мира купљеног поравнањем. Но ако се при оваквом одустанку странке унапред споразуму и отрошковима и другом чем, онда овакав одустанак јесте и одустанак и поравнање. Примање одустанка уз извесне концесије, накнаде или уступке, чини да ће се одустанак ценити по прописима и принципима у важности за поравнање. Као што се види има разлике у правној природи једностраног одустанка и одустанка по пристанку тужене стране. Одустанак и један и други повлаче за собом ове разне последице: спор свршен једностраним одустанком од парнице могао би се поновити међу истим странама и не прекида застарелост, јер повраћа ствар у стање пре тужбе; док се спор окончан са пристанком тужене стране већ не би могао поновити ако садржи: клаузулу о забрани поновљења спора или одустанак од права. Правилније: друга страна би могла, ако одустанак обухвата оддрицање од права истаћи ексцепцију пресуђенествари (или тачније: 1Шз рег {гапзасЈшпет {тИае). Дакле: спор оваквим споразумом одустанком свршен може се противставити новом спору међу истим парничарима као једном пресуђена ствар, ако има са ранијим спором исти предмет и основ. Стране су обавезне да се покоре споразуму на који су пристали. Ну и овде ако је воља тужиоца уперена само на одустанак од парнице без везе са правом тужиоца које је предмет спора, — онда и ова тужба не прекида застарелост и не смета тужиоцу да спор обнови. Сам одустанак од права, било као једностран акт, било као двостран акт примљен од тужене стране, ништи само право и не дозвољава поновљење спора. Још: редован одустанак из §. 143. гр. пост., има особину да предупређује и гаси процес, исто као и поравњање, од кога се разликује само тиме што се код поравњања то постиже обостраним узајамним жртвама уступцима, а