Branič

Број 4. и 5.

„Б Р А Н И Ч"

Страна 87

Према томе, једна од битних особина уговора о зајму је та, да пријемник зајма постаје сопственик примљених потрошних ствари, да их може слободно употребљавати а обавеза зајмодавда мора неминовно да иде на то да дужнику гарантује својину позајмљених потрошних ствари. Међутим из акта овога спора ничим се не утврђује да је тужилачка страна предати новац уступила у својину туженој страни, да је својину гарантовала, а још мање, да је тужена страна била овлашћена да предати јој новац може по својој вољи употребљавати, потрошити и располагати. С тога Београдски Апелациони Суд налази, да кад ови битни елементи за постојање уговора о зајму између тужилачке банке и тужене стране нису ничим утврђени, онда не могу ни поднети рачунски односи дуговања и потраживања између тужилачке банке и туженог имати карактер уговора о зајму. Напротив Београдски Апелациони Суд налази, да се из поднегог рачуна злата и поднетог рачуна сребра у акту под. бр. 24179, које обе парничне стране признају за тачне, јасно види да је тужени само и једино пристао да прими на нечување разне суме новаца и да за рачун тужилачке банке а по њеним налозима врши, из ових, разне исплате, и да су све позиције у поднетим рачунима обележене: с једне стране са „дато", „исплаћено", „предато", а с друге стране са „примљено од Нар. Банке", „поштом примљено", а код рачуна злата чак и изрично под 13. јуном 1915. год. „примљено у оставу"; док се међутим ни из једне позиције не види да је новац био примљен било као улог или као зајам. Кад то стоји, и кад се тако стање ствари у поднетим рачунима сребра доведе у везу са приложеном коресподенцијом у тужби под бр. 24179, а на име: са писмима од 7, 10, 18 и 28 септембра 1915 год. из којих се јасно види да је тужена страна по налозима тужилачке банке а на терет рачуна злата, који су изрази у писмима туженога од 10. и 18. септембра чак изрично обележени као цитат налога тужилачке банке са „на терет нашег депоа злата" што значи: пошто на овакав цитат у своје време није чинила никакав приговор, да је .и пристала да из депоа злата који је тужилачка банка туженој страни предала врши по налозима исплате, — онда Београдски Апелалациони Суд налази да поднетом коресподенцијом и рачунима злата и сребра по § 75 трг. зак. портоје следејш факти ;

1. да је тужена страна примила на чување као депо туђ новац и то од тужилачке банке; да тужена страна није постала сопственик тако примљеног новца и да ни једног тренутка није била власна да примљени новац на своју корист употреби нити ужива; и 2. да је тужена страна примила на себе обавезу уз награду (провизију) као што се то утврђује поднетом кореспонденцијом и § 75 трг. зак. да по налозима тужилачке банке врши исплате комитентима тужилачке банке а за рачун и на терет тужилачке банке. Према овако утврђеном стању ствари, Београдски Апелациони Суд даље налази да постојећи правни односи измећу тужилачке банке и тужене стране утврђују: 1. Постојање уговора о остави између тужилачке и тужене стране §§ 569, 570 и 571 грађ. зак.; и 2. Да су посгојећи рачунски односи произишли као пословна последица закљученог уговора о најму између тужиоца и туженог — § 706 грађ. зак. — те да је према свему овоме, тужена страна са своје стране обавезна, да остатак од суме новаца прииљених на чување, невредимо натраг врати тужилачкој банци, као депоненту § 16 у вези § 69 грађ. зак. На основу изложеног и разлога пресуде Првостепеног Суда у колико ови нису измењени и допуњени, Београдски Апелациони Суд на основу § 317 грађ. суд. пост. поменуту пресуду првостепеног Суда одобрава". На ову пресуду Београдског Апелационог Суда изјавили су жалбе Касационом Суду и пуномоћник тужалачке банке и пуномоћник туженог Б. Б. Касациони Суд је по тим примедбама свог III. оделења од 11. маја 1925. год. поништио пресуду Београдског Апелационог Суда од 27. новембра 1924 год. Бр. 7161 са следећих разлога: „Кад је Апелациони Суд мењајући разлоге првостепеног суда само по главној ствари, односно правне природе односа, ипак усвојио остале разлоге изнесене у пресуди првостепеног суда који се односе на питање спорног интереса. онда је Апелациони Суд на основу овлашћења у §§ 317 и 334 грађ. суд. пост. требао да пресуду првостепеног суда исправи у толико и у диспозитиву, што би изрекао своју одлуку у погледу обавезе туженога на плаћање интереса, о чему је првостепени суд дао своје разлоге, но очевидно пропустио, да ту осуду унесе у пресуду и у пресуђење". Београдски Апелациони Суд усвојио је ове примедбе Касациоког Суда и својом пресудом од 21, маја 1925, гол. Бр. 3626 нашао је,