Branič

Страна 88

.БРАН И Ч-

Број 4 и 5.

да разлоге своје раније пресуде треба допунити и овим: „Даље је Београдски Апелациони Суд нашао да је Првостепени Суд погрешио што је у диспозитиву своје пресуде пропустио да тужену страну осуди и на плаћање интереса кад је већ у разлозима своје пресуде правилно нашао : да се поред тога тужени по § 98 грађ. суд. пост. има осудити да тужилачкој банци плати 6% интереса год на досуђене горње суме од 1. јануара 1920. год. до наплате" —■ те се сад све ово овом пресудом у толико има исправити и допунити. На основу изложеног и разлога Првостепеног Суда, у колико овим нису измењени и допуњени Београдски АпелациОни Суд на основу § 317 грађ. суд. пост. ову пресуду Првостепеног Суда одобрава, с тим, да тужени Б. Б. платш тужилачкој банци на досуђене суме у износу од 17.820-35 дин. у сребру и 38.083'25 дин. у ефективном злату или одговарајућу вредност у динарским новчаницама Народне Банке Краљевине С.Х.С. по дневном курсу Београдске Берзе на дан исплате и 6°/,, годишњег интереса од 1. јануара 1920. год. до наплате". На ову пресуду Београдског Апелационог Суда изјавили су жалбу само пуномоћници туженог Б. Б. и у жалби се позвали и на измену чл. 28 зак. о лик. моратор. стања чланом 54 зак. о буџетским дванајестинама од 31. јула 1925. год. која гласи: „Новчане обавезе, које потичу ма из кога основа и гласе на злато или златну валуту, сем круна, марака, левова и турских лира и датирају од 12. јула 1914. год. до 1. октобра 1918. год. исплатиће се у динарима. Одговарајући износ динара израчунаваће се претварајући злато и стране валуте у француске франке по курсу које су те валуте имале на Женевској Берзи на дан постанка обавезе, па за тим претварајући француске франке у динаре по курсу Београдске Берзе на дан исплате". Касациони Суд у свом III. оделењу поништио је по жалбама пуномоћника туженог Б. Б. пресуду Апелационог Суда од21. маја 1925. год. својим примедбама од 12. октобра 1925. год. Бр. 8458, јер је нашао: „да иста не може остати у важности". Београдски Апелациони Суд дао је 4. новембра 1925. год. Бр. 7633 ове противразлоге: „По предмету спора Ц. Б. противу Б. Б. због дуга, Београдски Апелациони Суд поступивши по датим примедбама III. Оделења Касационог Суда бр. 3456 од 11. маја 1925 год. које је усвојио пресудом својом бр. 3626 од 21. маја 1925 год. одобрио је са допуном разлога изменом диспозитива пре-

суде Београд. Трг. Суда бр. 15783 од 28 маја 1924 год. но по благовременим изјављеним жалбама тужене стране под бр. 26693 и 31254, Касациони Суд је у свом оделењу III. примедбама својим бр. 8458 од 12. октобра 1925 год. поништио ову пресуду Београдског Апелационог Суда са разлога у истим изнетих. Расмотривши сва акта овога предмета заједно са истакнутим примедбама, Београдски Апелациони Суд је нашао: да ове примедбе Касационог Суда не може усвојити не само са разлога изнетих у својој пресуди но још и са следећих: Примени допуне чл. 28 зак. о. лик. мор. стања, учињене чл. 54 зак. о буџетским дванајестинама од 31 јула 1925, Београдски Апелациони Суд налази да нема места у овом случају зато, што се према изричном тексту поменутог законског наређења исти може применити само онда ако су у питању „новчане обавезе". Међутим кад је Апелациони Суд мењајући разлоге пресуде Трг. Суда, односно правне природе спорног односа и својом првом пресудом бр. 7161 допунио разлоге пресуде првостепеног суда и нашао: да између тужилачке и тужене стране постоји уговор о остави § 569, 570 и 571 грађ. зак. и да је према томе тужена страна обавезна да остатак новца примљеног на чување невредимо натраг врати тужилачкој банци као депоненту —■ па је Касациони Суд у свом III. оделењу примедбама својим бр. 3456 од 11. маја 1925 год. па и овом пресудом овако допуњене разлоге као правилне на закону основане усвојио и да је јасно, да овде није у питању никаква новчана обвеза, већ дужност депозитара да невредимо натраг врати оне ствари које му је депонент у своје време предао на чување. Дужност депозитара у овом случају је да поврати ствари, а то што су ствари које је депозитар примио на чување биле новац (злато и сребро) не значи и то : да се она на једном мења и да за депозитара представл>а новчану обавезу. Новчана обавеза предпоставља да јој је предмет чинидбе исплата новца као еквиваленат за чинидбу противне стране ма из ког основа; на пример купац се обавеже да исплати продавцу 500 дин. закупац да плаћа закуподавцу 500 динара месечно на име закупнине и т. д. Чим пак обавези није предмет чинидбе исплата новца, него на пр. повраћај ствари, као што је случај овде код депозита, или као што би био случај код залоге и т. д. онда је јасно, да не постоји ни новчана обавеза, без обзира на то, што се она стицајем прилика доцније претвара у новчану обавезу и на тај начин што дужник или зато што му је