Branič

Број 7- и 8.

„Б Р А Н И Ч"

Страна 123

ПРАВОСУЂЕ У ОПАСНОСТИ Ј) — 1Ј1ЈРШ4 ЈШ10К I Припремни рад око изједначења законодавства наше нове државе већ се приводи крају. Многи законски пројекти израђени су и предати Народној Скупштини на озакоњење. Нема сумње да су сви ти законски предлози израђени са великом пажњом и на најсавременијој основи, јер су рађени од стране наших признатих правних научника и практичара, те је се надати, да ће их Народна Скупштина без тешкоћа примити. Али, настаје питање: да ли има ваљаног судског кадра, коме ће се сви ти нови закони поверити ради примене и извршења? Јер, ако њега нема, онда од свих тих нових закона, ма они били најбољи и најсавршенији, неће се имати стварне користи. Како дакле, наше правосуђе сада стоји са особљем, а нарочито са судијама? Судећи по жалосном факту да је послератно друштво знатним делом утонуло у живот порока и страсти, да је осећај морала у многима утрнуо у борби за опстанак или, што је још горе, у жудњи за што већим богаћењем, уживањем и задовољењем најразноврснијих прохтева, мора се, нажалост, са болом у души признати: да је и наше правосуђе почео да нагриза црв тог отровног живота и да је и оно једним својим делом подлегло том искушењу. О овоме се у јавности писало, у редовима грађакства доста- говорило, сумњало, али се ипак није веровало: да се је и до тога могло доћи — чијом било кривицом — да нам посрну и судије, ти највећи заштитници Правде! Али, зло је већ ту. Оно је констатовано и јавно на једном збору судија, и то са највишег форума, од стране самог Министра Правде ! Овај тежак факат, незапамћен у аналима судске струке, у толико је страшнији, што Врховни Старешина Правосуђа тада није хтео, или није могао рећи: шта је предузето да се ово ужасно државно зло спречи, нити је упутио апел на присутне судије и судијско Удружење,

! ) Због нагомиланости раније сложеног материјала за овај двоброј „Бранич"-а, оваЈ чланак није могао бити објављен у целини. Прим. Уредништва"

да га помогну, да се виновници уклоне из њихове средине и тиме поврати вера у наше, до скора, ничим неокаљано Правосуђе. Али, оно што је можда још најтеже, нико се тада од судија, ваљда под утиском изненађења, не нађе да реагира енергично и онако како је то требало учинити на овако тешку оптужбу, учињену у присуству толиког броја судија, међу којима је било приличан број и из виших судова. Као што се види стање је сасвим озбиљно. Како да се спречи ова брижна појава, о којој се свуда говори и третира. Шта да се ради ? Коме да се обрати за брзу и ефикасну помоћ ? Јер, најглавнији меродавни фактор није хтео да каже да ли ће се и на који начин спречити појављено зло у његовом подручју? Изгледа по томе да би се ова болест правосуђа имала оставити самој себи : да сама угине, или да се још већма развије са свима њеним кобним последицама по Друштво и Државу, која без неумитне Правде не може опстати, а чији се опстанак доводи у питање узроком баш оних, које је она створила, да је чувају и штите! Међутим та би апатија била грех према земљи. Последњи час већ откуцава да се започне уздизање нашега правосуђа на ону достојну висину, на којој би требало да буде и на којој је оно и било пре рата, па чак и на већој и завиднијој висини. И не само Краљевска Влада и Народна Скупштина, већ и целокупно правништво наше земље позвани су да се позабаве тим крупним и тешким питањем. Морају се неодложно предузети све мере, које би омогућиле његово решење. Главне од тих мера биле би ове: 1) материјално обезбеђење судијског реда, које у нашој држави није задовољавајуће; 2) појачавање одговорности судија за њихов службени рад и појачавање контроле над њима и 3) одабирање представника нашега правосуђа објективним и беспристрасним избором најспособнијих и најисправнијих судија ван страначког и сваког другог утицаја. Овим мерама позабавићемо се у наредним бројевима „Бранич"-а.