Branič

Страна 184

„Б Р А Н И Ч"

Врој 9. и 10.

СУДСКЛ И АДМИНИСТРАТИВНА ПРАКСА

Рок за изјашњење незадовољном лицу, код судије за неспорна дела за поништај тестамента је 8 дана од дана саопштења тестамеит У случају сукоба права тестаменталних и других наследника, судија за неспорна дела има слабију страну својим решењем да унути на парницу, коју ова има повести у року од два месеца, који се има рачунати од дана извршности тога решења. Рок за застарелост подизања тужбе због поннштаја тестамента после учињене изјаве у року од 8 дана по саопштењу код неспорног судије о незадовољству са тестаментом има се ценити само с обзиром на чл. 59 поменуте уредбе и чл. 92 а. неспорних правила. (Начелна одлука опште седнице Касационог Суда Бр. 8259 од 7. октодра 1926. год.) Поводом тога што се у одељењима Каса ционог Суда појавило неједнако тумачење у примени Чл. 59. Уредбе о убрзашу рада код судских и иследних власти, на име: док поједина одељења Касационог Суда сматрају да је овај Чл. 59. Уредбе, као и доцнији изменио како § 482. грађ. зак., тако и Чл. 92, одељак пети, правита о поступању у неспорним делима односно израза: „а најдал>е за пола године да своја доказатељства Суду предложи" који је употребљен у § 482 гр. з. и израза: „оставивши јој рока до шест месеци од дана саопштења наредбе завештаочеве", који је употребљен у Чл. 92. одељ. 5 неспорних правила, сматрајући да су ови рокови од 6 месеци престали важити, дотле друга Одељења Касационог Суда стоје насупротном гледишту, — Касациони Суд сматрао је за потребно с обзиром на § 16. т. 1. одељ. 2 реченица 2. зак. о своме Устројству и с обзиром на Чл. 63. Уредбе о убрзању рада у вези захтева Господина Министра Правде од 29. Септембра т. г. Бр. 63205. да у својој Општој Седници начелно проучи појављено питање и описане законске прописе; па је нашао: Прописи из § 482. грађ. зак. и Члана 92. одељ. пети неспор. правила, измењени су новијим законом-уредбом о убрзању рада код судских и иследних власти. Члан 59. ове Уредбе предвиђа само рок од 8 дана од дана саопштења тестамента у коме се онај који мисли, да му је завешталац последњом наредбом неправду или уштрб против закона

учинио, мора изјаснити о тестаменту, одн. против тога тестамента, јер, у противном, т. ј. без тога изјашњења тестаменат остаје пуноважан, што значи: да од природе тога изјашњења зависе и остала судска поступања код Судије за неспорна дела у погледу важности тестамента. Овај Чл. 59. Уредбг, чији се текст поклапа у свему својом садржином са § 482. гр. з. не садржи у себи напред цитиран израз: „а најдаље за пола године да своја доказатељства Суду предложи", што је јасно да је познији закон хтео да овај рок од 6 месеци уопште изостави из нашег законодавства. Како се у Чл. 92. одељ. 5 неспор. правила такође помињао исти рок „до шест месеци", то је логично да је и овај рок имао престати да се примењује, —• пошто је у Чл. 62 исте Уредбе речено: да сва наређења из закона обухваћених овом Уредбом, а противна овој Уредби, престају важити кад ова Уредба добије обавезну снагу. Услед тога се појављује питање: у коме року онај који се „има упутити на спор" има да се на тај спор упути, пошто је услед овог новог закона одељак пети Чл. 92 неспор. правила остао без рока. Аналого § 2 грађ. суд. пост. тај се рок налази у Чл. 92а. неспор. правила у редакцији од 1911 допуњеној 1922. после поменуте Уредбе. Према томе у Чл. 92 неспор. правила одељ. пети има да се у место рока „до шест месеци" стави рок „од два месеца по извршности решења судијина", који се рок налази у Чл. 92а. неспор правила. Као последица те измене § 482 грађ. зак. и Чл. 92 одељ. 5. неспор. правила, наступило је ово ново правно стање: 1) Што је тиме укинут онај рок од 6 месеци за подношење доказа, односно тужбе суду, и место тога рока ступио је на снагу рок из Чл. 92а неспор. правила, чији почетак утврђује Судија за неспор. дела својом одлуком. 2) Што се и тај рок за вођење спора, који судија за неспор. дела буде одредио по Чл. 92 одељ. 5 неспор. правила, има рачунати од времена извршности решења истог судије према Чл. 92а одељ. 2 неспор. правила, којим решењем он упућује слабију страну на вођење парницезбог поништајатестамента. Ово решење мора следовати зато, да би се у случају појављеног сукоба између на-