Branič

Врој 6 и 7

„В Р А Н И Ч"

Страна 113

жена страна може бити само управна власт. Па кад је то тако онда је разумљиво да се допусти заинтересованом мешање у спор уз тужену власт када се спор клони поништењу управног акта на његову штету. Па не само то, већ и да је суддужан по званичној дужности водити рачуна о интервенцији заинтересованог лица — арг. из речи" .... има суд..." Пошто сам регистровао ова два мишљења ја ћу сада изнети један практичан случај из кога ће се видети да је ово друго мишљење усвојио и Државни Савет те га учинио обавезним за праксу. У конкретном случају Београдски Управни Суд по спору између Н. и великог Жупана саслушао је и заинтересованог А. али му пресуду којом је поништио решење Великог Жупана није доставио. Тражење заинтересованог А. да му се изда пресуда ради евентуалне употребе правног средства Суд је својим решењем 1 ) одбио са следећих разлога „По чл. 15. и 18. зак. о Државном Савету и управним судовима, административни спорови воде се између појединаца, чије је законско право или непосредни интерес повређен, и управне власти која је својом одлуком такво право или интерес повредила. У духу оваквог законског наређења и по овом административном спору пуноважни парничари јесу Н. као тужилачка страна и велики Жупан као тужена страна. Употреба правног средства на поједине одлуке управног суда, у смислу члана 38. пом. закона, 2 ) припада само парничарима тужиоцу и туженој управној власти. Чланом 29. поменутог закона даје се могућност оним лицима која нису парничари, а којима би поништење управног акта било на штету, да буду само саслушана. Али ни ова одредба, нити ма који други пропис поменутог закона, таква лица не изједначује са парничарима нити им даје ма каква друга права, која парничним странкама једино припадају. Код оваквих администр; тивних спорова, а с обзиром на правни однос између појединаца и управних власти, као парничара, као и с погледом на природу таквих спорова, чији је циљ да се евентуалне погрешке и незаконите одлуке управних власти саображавају закону, — таква трећа лица не могу се третирати ни као умешачи, аналого одредбама грађанског суд. поступка, пошто они у случају ако би акт управне власти био поништен на њихову штету, имају законске могућности да, по до-

!) Решење Управног Суда у Београду Бр. 10392. од 14. новембра 1926. год. 2 ) Чл. 38. зак. о Д. С. и У. С. „Жалбу може поднети тужилац, ако је управни суд тужбу одбацио, и тужена власт, ако је управни суд њезин акт поништио."

ношењу новог управног акта, путем особеног административног спора, у коме би се они као тужилачка страна појављивали, траже заштиту евентуално повређеног права. Са ових мотива Управни Суд Љ. А. кога је у смиелу члана 29. зак. о Државном Савету и управним судовима, саслушао, није ни сматрао као парничну страну, па му ни пресуду није достављао, према чему, а с обзиром на горњу констатацију, он нема право по закону ни на употребу правног средства на донету пресуду. Зато се молилац Љ. А. има одбити од овог тражења да му се по овом спору изда пресуда." По изјављеној жалби заинтересованог Љ. А. Државни Савет је поништио горње решење Управног Суда са ових разлога: 1 ) „По члану 29. зак. о Државном Савету и управним судовима обавезан је суд да пре доно шења пресуде саслуша лица којима би поништење управног акта ишло на штету. Правни положај оваквих лица у административном спору није јасно одређен у закону о Државном Савету и управним судовима па се у смислу члана 63. уредбе 2 ) о пословном реду о Државном Савету и управним судовима на њега имају применити аналогне одредбе грађанског судског поступка. Лице саслушано по члану 29. какав је случај са жалиоцем, у административном спору учествује по том основу што је управним актом против кога је тужба подигнута, њему било признато извесно право односно непосредни лични интерес и што би то право односно интерес он изгубио, ако би управни акт од управног суда био поништен. Грађански судски поступак лицима која се поводом грађанске парнице налазе у сличном положају даје параграфом 65. могућност да се у парницу умешају и такве умешаче сматра као парничаре, које парница веже. Разлика између члана 29. зак. о Државном Савету и управним судовима и § 65. грађанског судског постуика је у томе, што је олредба чл. 29. за суд обавезна а § 65. за умешача је диспозитивног карактера. У ствари то су две аналогне институције, па су се према томе у овом случају, у смислу чл. 63. уредбе имале применити одредбе о умешачу. Противно гледиште, заступљено у ожалбеном решењу, неумесно је поред горњег и са тога разлога што би се на тај начин већ извиђени и окончани административни спо-

Ј ) Решење Државног Савета бр. 48984]2б год. од 8. марта 1927. год. 2 ) Чл. 63. уредбе гласи: „У свима случајевима који у зак. о Држ. Савету и управним судовима нису предвиђени, имаће се аналогно примењивати односни прописи зак. о судској организацији, грађанског поступка и правилника за пословање редовних судова,"