Branič

Врој 7—12

„Б Р А Н И Ч"

Страна 119

менице се (опет необавезно) преписују у нарочиту књигу. Па ипак есконтна листа је у суштини својој само признати рачун, а ево зашто: ако се у већини случајева сам извод из трговачке књиге шаље дужнику на признање као рачун, ипак тај рачун не мора увек имати форму верног извода, већ може бити текстуално скраћен, садржавајући само означење дуга и узете робе, или само означење дуга. Ако дужник призна тај и такав рачун, онда је он потпун доказ и без обзира на његову форму, т. ј. и без обзира на то да ли је^ тај рачун дословце веран извод из трговачке књиге или није. — Дакле трговачки обичај је ту створио један нарочити поступак, који у осталом није противан за кону, а оснива се на признању обичајног права у домену трговачког права. По овој истој логици и есконтна листа, и ако није извод из трговачких књига, она самим фактом што је потписата од дужника (обвезника) равна је по доказној снази признагом трговачком рачуну. Као и код обичног рачуна, који се шаље на признање, тако и овде није потребан потпис повериоца кад иначе није сумње да је исправа у корист повериоца, који је држи и у чијој је својини. — Ако не би усвојили овакво тумачење, онда егистенција есконтне листе не би имала апсолутно никаквог ослонца у закону, нити ма каквог правног објашњења! V. Обавезна лица по есконтној листи узимају фактички на себе једну обавезу више но што је обавеза из менице, а то је у суштини једна нова обавеза.*) Та обавеза, сасвим логички, не би требало да важи за оне, који је нису узели на себе и признали својим потписом на есконтној листи. Ово није предвиђено законом и остављено је пракси да она то реши. Пракса је то решила на тај начин, што је пошла од фикције да сви они потоњи преносиоци, који нису означени на есконтној листи одговарају за уговерени интерес означен у есконтној листи по фикцији да је њима при преносу менице познат и тај споредни менични уговор о интересу, чији је доказ есконтна листа. — Овде је претпоставка да нико није пренео мање права од онога које је добио и сам, те да по томе прстивно треба да се докаже. VI. Још. о обавези, које доказује есконшна листа (фрагменти). — Односно саме оба*) За оволпко озде исправљено тврђење на стр. 118 Бранича за 1928 у коме смо тврдили да је обећање интереса у еск. листи без основа ^зјпе саика деђеоШ),

везе из менице, она се несумњиво преноси засебно и независно од есконтне листе и то је преношење слободно од свих приговора, дакле без ограничења. Интересована лица су ту да у сваком потребном моменту ако хоће — учине употребу од обавезе из есконтне листе везујући је за меничну обавезу, а у своју корист. Обавеза из есконтне листе утиче на главну меничну обавезу само у погледу величине интереса иначе ни у колико. Но ипак дели њену судбину за толико што је у важности само док постоји главна менична обавеза. Ово значи: да обавеза из есконтне листе није самостална и не може постојати без везе са меницом, као што не може постојати и кад је менична обавеза угашена. Дакле постојање саме есконтне листе не претпоставља да још постоји менична обавеза. Егзистенција меничне обавезе у овом случају мора се изрично доказати. Сопственик менице услед меничног пре.носа стиче, самостално и независно од личних одношаја, који постоје између издатеља и осталих његових претходника сва права, која проистичу из саме менице. Имајућијош есконтну листу у рукама сопственик менице стиче још изузетно већа права на тражење интереса означеног у есконтној листи. За стицање ових већих права потребна је есконтна листа као доказ. VII. Када смо утврдили да је есконтна листа у суштини признати трговачки рачун, тиме смо са гледишта формалног права објаснили њен разлог за постојање. Са оваким објашњењем, надамо се, добија снагу важећег права и постојећи трговачки обичај, којије есконтну листу увео у приватно-правне трансакције и јуриспруденцију. Факт да је есконтну листу дотакао и један заборављени закон, на који се нико не позива, нити га се придржава, не мења суштину овог нашег излагања, а ово у толико више што је тај закон донесен као повластица искључиво „Београдског Кредитног Завода" и „Смедеревске Кредитне Банке" од 10. I 1879. год. Па и као закон та изузетна „повластица" лишен је сваког разлога за постојање, јер тај закон дозвољава као изузетак тој двојици новчаних завода да за доказ уговореног меничног интереса сачине есконтну листу, а то је оно што је по општим правним принципима у опште дозвољено не само свима осталим заводима него свима који учествују у меничним уговорима и без обзира да ли су то физичка или правна лица. Са доношењем Правилника за извршење закона о таксама, ова је погрешка у