Branič

Страна 136

.Б Р А Н И Ч"

Број 7—12

ђено правило, кога се држе сви страни испитивачи и кога су се досада држали сви сарадници Српског етнографског зборника. (Цвијић, Ђорђевић, Ердељановић, Тројановић и др.) и кога сам се правила и ја држао, јер сам дознао за текст закона од старијих људи, приликом вођења разговора за време зимских седељки, што је у Уводу моје књиге и наззначено (стр. 7). Само су због тога изостала имена неколико старијих људи (Зарије Вукића, Уроша Ивановића и др., сви из Слатине) од којих ггм управо и дознао за име и цео текст закона, иначе ја сам и раније врло много слушао о појединим прописима његовим, само нисам знао, а право говорећи нисам се раније ни трудио да сазнам, откуда су ти прописи и како су постали. Према свему горе реченом, јасно се види, да је рецензент изгубио из вида општа утврђена правила ксја вреде за прикупљање и објављивање етнолошког материјала, па је због тога и његова замерка у толико неумеснија у колико је управљена баш противу тих опште усвојених правила. 2. — За рецензента је интересантно што нема помена о овоме закону у ранијим књигама и расправама о Васојевићима, па се чак чуди што га ни ја, који сам га забележио још 1916 године, нисам споменуо у својим ранијим расправама: Крвна освеша и умир у Црној Гори и Северној Арбанији (1926) и О браколомсшву (1928), иако овај закон садржи матерјала који је од значаја и за једну и за другу књигу. Међутим ту нема ничега ни интересантног ни чудног, јер је тако морало бити. Интересантног нема због тога, што се прикупљањем правних обичаја Васојевића није нико нарочито бавио, па због тога нико није ни могао сазнати и покупити све њихове правне обичаје, поготову оне који су стварани према тренутним приликама и потребама, као што је то случај с обичајима које садржи „Васојевички закон" и који су се као такви врло брзо губили с настанком нових прилика, јер су нове прилике изазивале нове потребе, а нове потребе нове обичаје, нове законе. Осим тога, сви испитивачи и други путници који су се бавили животом и обичајима Васојевића и других црногорских брђанских племена, задовољавали су се једноставним констатовањем: да су код свих племена постојале народне скупштине, да су на тим скупштинамадоношене одлуке, правила, стеге и друге уредбе, које су вределе за цело нлеме' да је све то доношено акламацијом и једногласно итд., али се нико није упуштао и у прикупљање самих тих скуцштинс^их одлука, стега, уредба, па су због тога оне остале незабележене, а време и заборав своје

учинили. Отуда све књиге и расправе које говоре о Васојевићима, говоре о свему другом, само не о правним обичајима Васојевића, а у колико то и чине, све је то узгредно, површно и само о најпознагнијим и кајопштијим стварима, као о задрузи, породици, породичним односима, наслеђу, али и о томе тилико површно, да се пре може рећи да није ништа речено, него да је нешто казано. Томе факту, површном и узгредном испитивању и прикупљању правних обичаја Васојевића, треба додати и још неке друге чињедице као: да су обичаји које садржи „Васојевички закон" стварани у бурним временима пре сто и више година; да су то једна врста нових, реформисаних обичаја који нису могли имати дубљег корена у народном животу и схватању, јер их народ није стварао еволутивним путем и у току дужег времена, већ путем револуције и под утицајем новоствореног сгања и тренутних животних прилика које су настајале са сваким одметањам Васојевића од Турака; да се такви обичаји, као што је познато, врло брзо губе и заборављају са настанком нових догађаја и нових промена у политичком животу, јер нове политичке промене изазивају ново уређење, следствено нова правила, нове уредбе, нове законе; да су те полигичке промене код Васојевића биле у XVII, XVIII и ирвој полови XIX века толико честе, да се могу узети као правило, ^а редовне прилике као изузетак, и најпосле, да се не само није нико бринуо да се ти обичаји, правила, уредбе, закони прикупе и од заборава сачувају, него се шта више и од самих државних власти ишло на то, да се они забораве, да се све што је племенско, а. нароч1. то све оно што гхотсећа на самосталност и независноЈт појединих племена, што пре уништи и забораву преда, а то све ради учвршћења династије, народног и државног јединства ко|е је у Црној Гори пре неколико деценија стајало на врло слабим ногама због племенске организације њених грађана. 1 ) Кад се, дакле, све то узме у обзир, ту нема и не може бити ничега интересантног, што се „Васојевички закон и , као закон једног племена које је било најмање одано црно-срској династијп, не помиње ни у једној ранијој књизи које говоре о Васојевићима. Рецензент је Ј ) Па не са.чо то, него су по жељи и упуствима из цетињског двора приликом објављивања појединих докумената изостављана имена властелина и кнезова у Црној Гори, да се о њима ништа не зна и да се на тај начин династија Петровића прикаже и истакне као једина племићска породица [в. М. Драговић: Прилози за истори^у Црне Горе, Летопис Матице Српске (1891), III, 17-19]. — По упуствима из двора прикупљао је грађу о брђанским племенима п Павле Ровински, па отуда код њега оне многобројне нетачности и површности у излагању градива о овим племенима.