Branič

Страна 178

„Б Р А Н И Ч"

Број 7—12

двокатски ред. По свему мени изгледа да у јачина и брзина његова рада, главне карактеристика његова талента. И то нарочито брзина. Пошто дан не траје у ствари више од 24 сата, од којих су 16 часова потребни за разне ствари, најјача интелигенција и најбоља меморија не би биле довољне да проберу толике ствари, када оне не би брзо функционисале. У овоме случају оне функционишу муњевитом брзином. Адвокату Поенкару не треба више од два сата да би се спремио за држање једночасовног говора о иностраној политици, физици, медицини, стратегији, сликарству или историји, а као што кажу у Палати Правде ово набрајање није ограничено. Наравно, да би за њега требало много мање времена ради спремања, када је у питању известан предмет који му је познат, или ако је предмет из оне науке с којом се он сродио. Ситничар ће рећи да овако пространа култура мора бити бесумње површна. Може бити, У сваком случају о томе могу одлучити само специјалисте. Али зар није он сам специјалиста и то бар за две гране? У осталом шта се то кога тиче? Шта се, на пример, то тиче свих оних слушалаца који су пре неколико година у великој амфитеатралној сали на Сорбони аплаудирали Адво-

кату Поенкару приликом његова говора о Бертелоу? Какве то важности има за све оне који су тај говор читали? Тим говором, њима је било откривено дело једног великог научника. Вероватно је да многи не би били у стању да читају књиге тога научника и да слушају његова предавања. А нарочито какве то важности може имати за нашег беседника? Он је од свих дарова примио најскупоценији; у овоме веку зналаца и специјалиста, он остварује онај сан да по својој вољи може да пређе двоструко поље људских знања и активности. Да, какав сан? Данас је потребно на овим веома пространим пољима „изабрати свој пут", и то само један пут. Треба се одлучити на свирепо одрицање, на многа делимична мала самоубиства. Треба бити човек рада или мислилац, треба бити инжињер или судија, уметник или научник а саме ове речи су смешне. То су општа имена фамилије која нико нема права да носи, а да не буде дужан да их сузи и да их специјалише. Не постоји више Наука, сада постоје науке и свака наука представља једну незајажљиву метресу која тражи целога човека. Адвокат Поенкаре бере све цвеће и присваја њихов сок не замарајући се тиме. То је срећан човек. Превео М. Ж. Живадиновић.

Са правничких коигреса о ваздухопловном праву — Међународни Правнички Конгрес за Авијацију у Мадриду. Говор Едуарда де Леона Рамоса. Погледи на ваздухопловно право. Његов развој. Међународни Конгреси за ваздухопловно ираво. —

Предавање, које је одржао на осмом међународном ваздухопловном конгресу г. Рамос, о најмлађој правној науци: ваздухопловном праву — заслужује свакако по својој концизности и богатству садржине да се на исто скрене пажња и наших читалаца, и зато доносимо овде његов скраћен превод. Г. Рамос у краћем уводу констатује, да термин „ваздухопловно право" не може бити правилно схваћен, па према томе ни обим ове науке и њен делокруг тачно опредељен, ако се претходно не утврди појам ваздухоплова. Предавач предлаже да се овоме појму задржи значај, који му је већ дат у пројекту ваздухопловне уредбе од 1925. год. републике Аргентине, т. ј. да се под аеронефом (ваздухопловом) подразумева „сваки апарат за ваздушну пловидбу или који се држи у ваздуху, већ познати или и доцније пронађен, саграђен или усавршен, намењен или не за пренос лица и ствари, који се

диже са земље или са воде и управља се у лету у ваздуху или кроз ваздушни простор", или, краће, сваки апарат намењен да се дигне у ваздух или да у ваздуху циркулише. Једна од карактерних особина ове гране правне науке јесте у оригиналности њених извора и њене формације. Она није постала, као што би се то могло узети, од права у опште, те није производ историјског развитка и живота неког народа већ је резултанта напорног и пажљивог рада правника, који је рад усвојен и од законодаваца појединих земаља. Релативно кратка (1904—1928) историја овог ваздухопловног права ипак је веома интересантна. Његов постанак обележио је радове конгреса Института за Међународно Право у Единбургу (1904. год,), у Гану (1906.) и у Мадриду (1911.), на којима је постављена и прокламована доктрина сло-