Branič

Број 7—10

„Б Р А Н И Ч"

Страна 75

казиу — он мора да дубоко рони у тајне лабиринте љутских душа. Мора да у сваки мрачни кут пусти млаз своје психолошке проницљивости. Пошто су људи расли под разним приликама, то они сваки за себе преставља извесан спецификум, извесну затворену Лајбницову монаду, која се кључем друге монаде не да отворити. Колико муке, колико рада док се за стварање љутске монаде искује кључ или пронађе шпфра. Јер стварно на земљиној кугли има толико љутских душа или Лајбницових монада, колико и живота. Правда увек тражи истину, а њу је најт^же наћи, не заго што је она скривена, већ зато што су наша срества за тражење исгине сувише ограничена. Лакше је ронити у морске дубине, него у дубине љутске душе. Овај напор правника некада је изгледао излишан. Кад отворимо сутске архиве из средњег века ми видимо да је најмања индиција била довољан доказ за ломачу. Жан Д'Арк је хришћанска црква као вештицу спалила, да би је та иста црква доцније прогласила за светитељку. Да је било више воље за тражењем истине, нити она, нити стотине хиљада највреднијих жена не би нашле смрт у пламену, само зато што су признале да су — вешгице. Данас већ није тако, нити се признање, ако се његова истинитост потпуно не утврди — узима за доказ. Правна наука чак је једногласна у томе, да непоузданијег доказа у кривичном поступању нема од признања, а да ништа није (ћаталније него признање узети као свршен чин. Поступци, који признању придају такву важност имају једну опасну последицу: иследници теже да дођу до признања као доказа над доказима, те ту чежњу за расветљавањем случаја често прате најгоре тортуре. Познато је да физички ударац човек, специјално интелектуалац, осећа као најосетљивију повреду његове части и личне слободе. Ако се ударац изроди у тортуре онда човек пада у једно осећање мржње и индиферентности према себи и свакоме. У том стању човек свесан да је изједначен са скотом — не цени више ни себе ни свој живот, постаје апатичан субјекат, који је спреман да даје најневероватнија признања. Тако изнуђена признања нису дата само ради ослобођења тортуре, колико и услед овог поразног осећаја, који у човеку убија човека. Поред опасности коју за судију доноси изнуђено признање постоји и опа.сност признања услед грандоманије. Чести су случајеви да у политичким процесима оптужено лице, верујући да му нема излаза — признаје све, особито оно што његову личност чини већим умом и бор-

цем. У Берлину била су оптужена два студента због њиховог револуционарног национализма за време Еберт-Сектове владавине. Они су без икакве тортуре дали признања о своме раду у тајним расистичким организацијама, а поред тога признали су да су хтели да убију генерала Секта. Њихова причања су проверавана, и утврђено је, да је цела прича о атентату — обична лаж. Оптужени су хтели да себе уброје у ред оних хероја који су убили Ратенауа, а ваља имати на уму да је Сект био најјачи стожер старе демократске Немачке, која је са социјалистима заједно у корену угушила Хитлер-Лудендорфов поход на Берлин. И на многим другим политичким процесима дешавају се исте ствари. Док неки покрети крију своје трагове, други на брдинама ложе ватре, да би том непостојећом снагом преплашили своје противнике. Један гимназиста у Бугарској је признао како је хтео да организује побуну војске, а међутим је утврђено да он у војсци није никог ни познавао сем једног свог рођака, који је имао чин —• пешадиског каплара. Уклањати приче и труле формуле из огромног материјала који ислеђење сабере — то је тешка и заједничка дужност адвоката и судија. IV Највише се мора захвалити раду и искуству адвокага и судија, што се данас сваки доказ детаљно испитује, а све њих сви они проверавају испитивањем љутске душе и мотива који су радњу детерминисали. Према Листу, не само за правнике, већ и за књижевнике испитивање љутске душе најпречи је, најтежи и најзахвалнији посао: ,,Најомиљенији посао песника свих времена, то је психолошко анализирање злочинца" — каже Лист. Из таквог посла заиста су поникла најдубља литерарна дела од Шекспира, преко Гетеа и Шилера, Ибзена, Золе и Достојевског до Хауптмана и Горкога. То што је негда био посао песника — данас све више постаје задатак судија и адвоката. Као што је Архимед тражио да му се да место где да стане па да покрене небо и земљу, тако и један судија или адвокат може затражити, да му се да тачка, где се отвара монада људске психологије, па кроз њу да осветли дубине љутске душе. Правник Ашафенбург у једној својој криминал-психолошкој расправи каже: „О интерним мотивима који воде у крив. дела ми знамо сувише мало. Тешко је начин мишљења, опажања и осећања једног интелигентног и добро васпитаног човека пренети на обичног зло-